Evropa između dve vatre: Trampov rat tera EU da radi ono što je doskora bilo nezamislivo

Više od tri godine nakon početka ruske invazije na Ukrajinu, energetska bezbednost Evrope ostaje ozbiljno ugrožena, uprkos naporima da se kontinent oslobodi zavisnosti od ruskih fosilnih goriva. Iako je Evropska unija odmah nakon izbijanja sukoba postavila ambiciozan cilj da do 2027. u potpunosti prekine energetsku saradnju s Moskvom, realnost na terenu pokazuje drugačiju sliku – punu izazova, neizvesnosti i sve izraženijih pukotina u toj strategiji.

Naime, pod pritiskom tržišta, ali i sve nestabilnijih političkih odnosa s ključnim partnerima poput SAD, evropske kompanije tiho, ali sve češće razmatraju ono što je do pre godinu dana bilo gotovo neprihvatljivo: povratak ruskog gasa, uključujući i direktnu saradnju s državnim energetskim gigantom – „Gaspromom“.

Tokom energetske krize 2022–2023. godine, američki tečni prirodni gas (LNG) bio je ključan u popunjavanju praznine nastale prekidom isporuka iz Rusije. Međutim, dolaskom Donalda Trampa na političku scenu – i njegovom sve otvorenijom strategijom korišćenja energije kao pregovaračkog sredstva – evropske kompanije postaju sve obazrivije.

Tramp ne krije ambiciju da američki energetski resursi postanu instrument u trgovinskim pregovorima sa EU, čime se dodatno urušava poverenje evropskih lidera u stabilnost i predvidivost američkog snabdevanja. U takvoj klimi, glasovi koji pozivaju na obnovu odnosa sa Rusijom – makar u ograničenom obimu – postaju sve glasniji, iako još uvek uglavnom neformalni - piše Nova.

Velike kompanije

Jedan od prvih koji je otvoreno progovorio o mogućem povratku ruskog gasa bio je Didije Oleo, izvršni potpredsednik francuske kompanije „Engie“. On smatra da bi, u slučaju „razumnog mira“ u Ukrajini, Evropa mogla da razmotri godišnji uvoz od 60 do 70 milijardi kubnih metara ruskog gasa – što bi pokrilo između 20 i 25% evropskih potreba. To je znatno manje u odnosu na 40% koliko je ruski gas činio uoči rata, ali i dalje značajna količina.

Sličan stav izneo je i Patrik Pujane, direktor „TotalEnergies“-a, koji upozorava na preveliku zavisnost od američkog LNG-a. Njegova kompanija jeste veliki izvoznik američkog gasa, ali istovremeno učestvuje u prodaji ruskog LNG-a preko privatne firme „Novatek“. Pujane tvrdi da se EU mora okrenuti većoj diverzifikaciji izvora, jer „oslanjanje na jednog ili dva dobavljača predstavlja ozbiljan strateški rizik“.

Nemačka između realnosti i politike

Za razliku od Francuske, koja zahvaljujući nuklearnoj energiji ima raznovrsniji energetski miks, Nemačka je decenijama gradila svoju industrijsku moć oslanjajući se na jeftin ruski gas. Ta zavisnost ju je učinila posebno ranjivom nakon izbijanja rata u Ukrajini.

U hemijskom kompleksu Leuna, jednom od ključnih industrijskih centara u zemlji, sve više rukovodilaca firmi poput „Dow Chemical“ i „Shell“ otvoreno traži povratak ruskog snabdevanja. Kristof Ginter, direktor kompanije „InfraLeuna“, naglašava da je nemačka hemijska industrija u pet uzastopnih kvartala beležila pad, što nije viđeno decenijama. Po njegovim rečima, ponovno pokretanje gasovoda bi imalo veći uticaj na smanjenje troškova nego bilo koja trenutno važeća državna subvencija.

Nemačko javno mnjenje takođe počinje da se pomera. Istraživanja pokazuju da trećina Nemaca podržava povratak ruskog gasa, dok je u istočnim regionima poput Meklenburg-Zapadne Pomeranije taj procenat čak 49%. Klaus Paur, direktor petrohemijske kompanije „Leuna-Harze“, direktno poručuje: „Potrebni su nam ruski gas i jeftina energija – bez obzira odakle dolazi. Moramo zadržati kontrolu nad troškovima, a to bez Severnog toka 2 nije moguće“.

Trampov gas – partner ili oružje?

U 2024. godini, američki LNG činio je 16,7% energetskog uvoza EU, što ga stavlja iza Norveške (33,6%) i još uvek ispred Rusije (18,8%). Međutim, očekuje se da ruski udeo padne ispod 10%, s obzirom na zatvaranje ukrajinskih tranzitnih ruta. Ono što preostaje mahom dolazi u obliku LNG-a, većinom preko firme „Novatek“.

Evropska komisija najavila je povećanje uvoza američkog LNG-a, ali i sama je svesna sve većih rizika. Trampova administracija jasno daje do znanja da će gas biti korišćen kao sredstvo pritiska kako bi se smanjio trgovinski suficit EU.

Tatjana Mitrova, analitičarka sa Univerziteta Kolumbija, upozorava da američki gas više nije „neutralna roba“, već postaje geopolitičko sredstvo. Ako se trgovinski rat rasplamsa, postoji realna mogućnost da SAD ograniče izvoz gasa, naročito u slučaju povećanja domaće potražnje zbog rasta industrije i veštačke inteligencije.

Pravne bitke i tiha diplomatija

Nakon što „Gasprom“ nije isporučio ugovorene količine gasa u jeku krize, više evropskih firmi pokrenulo je arbitražne postupke. Sudovi su presudili u korist kompanija poput „Unipera“, kome je dosuđeno 14 milijardi evra, i austrijskog OMV-a, koji je dobio 230 miliona evra. Nemačka firma RWE traži dodatne dve milijarde, dok druge, poput „Engie“-a, još uvek ne otkrivaju konkretne zahteve.

Didije Oleo sugeriše da bi jedan od mogućih puteva za povratak saradnje sa Rusijom bio da se gas ponovo šalje preko Ukrajine – kao deo napora da se ispune presude iz arbitražnih sporova. „Želite da se vratite na tržište? U redu – ali prvo platite ono što dugujete“, poručio je Oleo „Gaspromu“.

Ukrajinski strahovi

Mogućnost povratka ruskom gasu ne izaziva zabrinutost samo u Briselu, već i u Kijevu. Maksim Timčenko, direktor ukrajinske kompanije DTEK, izražava nadu da će Evropa ostati dosledna i ne ponoviti greške iz prošlosti. „Teško mi je da to kažem kao Ukrajinac, ali verujem da su evropski političari naučili lekciju kada je u pitanju oslanjanje na Rusiju“, rekao je on.