Spot zlato je prvi put prešlo magičnu granicu od 3.300 dolara za uncu.

Plemeniti metal je povećao dobitke i upravo je dostigao 3.307 dolara po unci, što je porast od 2,4 odsto na dan, dok investitori žure da ulože u "sigurne luke".

Trampov trgovinski rat ne pokazuje znake popuštanja nakon što je predsednik naredio moguće carine i istragu kritičnih minerala, poluprovodnika i farmaceutskih proizvoda, što je izazvalo novo okretanje ka utočištima kao što je zlato, rekao je šef strategije u Sako banci, Ole Hansen.

Finansijska kompanija ANZ je danas podigla svoju prognozu cene zlata na kraju godine na 3.600 dolara za uncu i šestomesečnu prognozu na 3.500 dolara.

Čini se da je Tramp prilikom određivanja carina poštedeo Tursku – za razliku od EU i Kine. Turska privreda želi od toga da profitira i poveća izvoz. Ali za to treba da ispuni određene pretpostavke.

„Imam odlične odnose s jednim čovekom po imenu Erdogan“ – tako je američki predsednik Donald Trump početkom nedelje u Ovalnom kabinetu opisao svoj odnos s turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom, dok je sedeo pored Erdoganovog političkog protivnika Benjamina Netanjahua. „Sviđa mi se. I ja se sviđam njemu. Nikad nismo imali problem“, dodao je američki predsednik.

To nije sasvim tačno: 7. oktobra 2019. Tramp je zapretio da će „uništiti tursku privredu“ i rekao da je to već jednom uradio. U pismu od 16. oktobra 2019. upućenom Erdoganu, Tramp je pozvao turskog predsednika da s njim sklopi „dobar posao“. I naglasio: „Ne želim da budem odgovoran za uništavanje turske privrede.“

Turska privreda se poslednjih šest godina suočava s velikim izazovima – turska lira je znatno izgubila na vrednosti. U martu 2007. jedan američki dolar vredeo je oko 1,30 turskih lira, u oktobru 2019. godine 5,79, a danas 38,06 lira.

Iako je Tramp tada možda ipak naštetio turskoj privredi, čini se da se danas dvojica šefova država slažu bolje nego ranije. Zapravo, Turska spada među zemlje koje su najmanje pogođene Trampovom carinskom politikom: za tursku robu uvedena je carina od „samo“ deset odsto. Trampova 90-dnevna pauza za carine i opšte smanjenje na deset procenata za sve zemlje osim za Kinu, po prvi put privremeno dovodi sve na isti nivo kao Tursku.

Nova nada?

Za razliku od lošeg raspoloženja u Evropi, predstavnici turske privrede u carinama ne vide krizu – nego priliku. Oni su uvereni: uz ispravnu trgovinsku politiku, Turska može da ima koristi od nove situacije.

Nova pravila igre Donalda Trampa mogla bi posebno da pomognu turskim izvoznicima da steknu prednost na američkom tržištu, kaže Bulent Ajmen, zamenik predsednika Udruženja izvoznika nameštaja, papira i drvnih proizvoda za Mediteran (AKAMIB).

„Sjedinjene Američke Države su poslednje tri godine naše glavno tržište. Naš izvoz raste svakog meseca. Pojačavanje carinskog rata omogućava Turskoj da na područjima kao što su hemijska i automobilska industrije, proizvodnja nameštaja i elektronike, osvoji tržište u SAD. Tu prednost moramo svakako dobro da iskoristimo“, kaže Ajmen.

Obim trgovine Turske i SAD iznosi više od 30 milijardi američkih dolara. SAD su trenutno drugi najvažniji trgovinski partner Turske – nakon Nemačke. Turski izvoz u SAD povećao se prosečno za 16 odsto tokom poslednjih pet godina – dok je američki izvoz u Tursku porastao za devet procenata. Prema podacima Turskog udruženja izvoznika (TİM), Turska je 2023. u Nemačku izvezla robu u vrednosti od oko 21,1 milijardi američkih dolara, a izvoz u SAD bio je vredan oko 14,8 milijardi. Prema Turskom statističkom zavodu (TÜİK), izvoz u SAD se krajem 2024. popeo na 16,3 milijarde američkih dolara.

Turska u SAD najviše izvozi hemijske proizvode, automobilske delove, odeću, tepihe i elektroniku. Istovremeno iz SAD uvozi više od polovine pamuka – za tekstilne proizvode koje potom izvozi u SAD.

Prema mišljenju Serefa Fajata, predstavnika tekstilne industrije u Savezu turskih privrednih komora i berzi (TOBB), visoke Trampove carine na uvoz iz Kine i Evropske unije mogle bi da povećaju vidljivost turskih proizvoda na američkom tržištu. „Sada moramo brzo da delujemo. Možemo probleme koje će verovatno da imaju Kina, Vijetnam i Kambodža da iskoristimo za sebe“, smatra Fajat.

Kritike na račun turske trgovinske politike

Fajat je optimista kada je reč o budućnosti trgovine s Trumpovom Amerikom. „Ne očekujem da će Turska biti pogođena novom situacijom.“ On predlaže da se sa SAD pregovara o ograničenoj trgovini bez carina. „To je veoma važna prilika, ali moramo pažljivo da pratimo kako će naš najvažniji trgovinski partner, Evropska unija, biti pogođen američkom carinskom politikom“, upozorava on.

Ipak, kod nekih drugih vlada oprezni entuzijazam: potencijala ima dovoljno, ali mnoge turske kompanije nisu spremne da ga iskoriste, smatra Murat Akjuz, bivši predsednik Udruženja izvoznika hemijskih proizvoda (IKMIB). „Smatram da je nova američka carinska politika velika prilika za Tursku. Istovremeno, mislim i da izvoznici u Turskoj nisu dovoljno pripremljeni.“ U prošlosti se, kaže Akjuz, mnoge prilike nisu iskoristile, jer „nije bila vođena održiva trgovinska politika“.

I Fajat uočava propuste: pristup američkih kupaca turskim proizvodima je ograničen – zbog nedostatka trgovačkih centara i skladišta. On kritikuje politiku: „Iako je Tramp već odavno najavio te carine, mi nažalost nismo izvršili potrebne pripreme.“

Turska kao mesto za proizvodnju?

Osim izvoza, Turska bi mogla da se etablira i na drugom polju kao strateški akter: kao proizvodna lokacija za azijske firme. Konkretno, Turska bi mogla da pozove kompanije iz Kine da proizvode u Turskoj – kako bi zaobišle visoke carine. Geopolitički položaj kao most između Istoka i Zapada, ide tome u prilog.

„Moramo tim zemljama – posebno Kini – da objasnimo prednost premeštanja proizvodnje u Tursku“, kaže Akjuz. „Trebalo bi aktivno da podstičemo ulaganja u našu zemlju. Turska je sa svojom infrastrukturom i potencijalom kvalifikovane radne snage za to dobro pripremljena“, smatra Akjuz.

Upotreba zvučnog oružja protiv mirnih demonstranata, kao i postupci tužilaštva i policije protiv učesnika protesta ili predstavnika civilnog društva, neće približiti Srbiju Evropskoj uniji, kaže u intervjuu za Danas Manuel Saracin, specijalni izaslanik Nemačke za Zapadni Balkan.

U pisanim odgovorima, visoki zvaničnik Evropske unije, osim što je komentarisao pitanja o studentskim protestima u Srbiji, odnosu EU prema režimu Aleksandra Vučića, ulozi Milorada Dodika na Balkanu, kao i o izazovima koji stoje na putu Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji, govorio je i o upotrebi zvučnog topa protiv demonstranata 15. marta u Beogradu, evropskom interesu za litijum, kao i sve izraženijem nezadovoljstvu proevropskog dela javnosti u Srbiji prema Briselu.

*Na studentskim protestima u Srbiji nisu vidljive zastave Evropske unije. Kako tumačite ovaj izostanak?

– Moj lični utisak je da su mnogi studenti razočarani Evropskom unijom. Na kraju krajeva, oni ne traže ništa manje od vladavine prava, što je ključni zahtev i EU u procesu pristupanja Srbije i glavni razlog zašto taj proces stagnira. Nemačka vlada deli zabrinutost zbog stanja demokratije, vladavine prava i slobode medija u Srbiji i očekujemo da Vlada Srbije konačno reši te nedostatke, jer je to ključno za napredak Srbije na putu ka EU.

*Istovremeno, značajan deo proevropske javnosti u Srbiji okreće se protiv EU, vođen uverenjem da evropski lideri podržavaju režim Aleksandra Vučića. Kako odgovarate na takav stav?

– Kao što je komesarka za proširenje Marta Kos objasnila, zvaničnici EU – a isto važi i za vlade zemalja članica – uvek razgovaraju sa izabranim zvaničnicima u zemljama kandidatima, uključujući i predsednika Vučića. To ne znači da EU ne analizira napredak reformi i situaciju u Srbiji, posebno kada je reč o tzv. osnovnim principima. Jedan od razloga zašto Srbija već duže vreme nije otvorila nijedno novo poglavlje ili klaster u procesu pristupanja jeste upravo nedostatak napretka u osnovnim oblastima: vladavina prava, sloboda medija, demokratski standardi…

*Kako tumačite proteste protiv režima Aleksandra Vučića i kako vidite njihov mogući ishod?

– Protesti su pokrenuli pitanja važna za celo društvo: transparentnost, odgovornost i vladavinu prava. Ali nije na meni da tumačim proteste ili da spekulišem o mogućem ishodu. Na građanima je da slobodno izraze svoje stavove. Ono što smatram veoma važnim jeste da se obezbedi sloboda okupljanja i pravo građana da izraze svoje mišljenje bez pritisaka ili pretnji po svoju bezbednost. Na Vladi Srbije je odgovornost da obezbedi bezbednost mirnih demonstranata – kako tokom protesta, tako i nakon njih. Upotreba zvučnog oružja protiv mirnih demonstranata, kao i postupci tužilaštva i policije protiv učesnika protesta ili predstavnika civilnog društva, neće približiti Srbiju Evropskoj uniji.

*Mnogi kritičari tvrde da Evropska unija daje prednost pristupu litijumu u odnosu na stanje demokratije u Srbiji. Kako odgovarate na takve tvrdnje?

– Ne vidim te stvari kao međusobno isključive. I nemačka vlada i EU u celini sarađuju sa Vladom Srbije na mnogim temama od zajedničkog interesa. To ne znači da ne prepoznajemo nedostatke u pogledu demokratije, slobode medija i vladavine prava, posebno kada je reč o izostanku napretka u sprovođenju preporuka ODIHR-a za poboljšanje izbornih uslova.

*Vladimir Putin je nedavno, a nakon osuđujuće presude, primio Milorada Dodika I to posle njegove posete Izraelu, dok je Interpol odbio da raspiše crvenu poternicu za njim. Kako to komentarišete?

– Vladimir Putin je odgovoran za rat u Ukrajini i nastavlja da vodi ovaj brutalan agresorski rat protiv Ukrajine, protiv Evrope. U tom svom ratu protiv Evrope, izgleda da Milorada Dodika i njegove opasne separatističke poteze u Bosni i Hercegovini vidi kao korisne. Milorad Dodik je verovatno jedina osoba u Republici Srpskoj koja veruje da može da profitira iz tog saveza. Vladimir Putin nije podržao Bosnu i Hercegovinu, pa ni Republiku Srpsku, investicijama, radnim mestima ili perspektivom članstva u EU. A svojim postupcima to ne čini ni Dodik. Naprotiv – on građane Bosne i Hercegovine odvlači dalje od EU. Nemačka vlada najoštrije osuđuje Dodikove separatističke poteze.

“Kao odgovor, Milorad Dodik je izrazio zahvalnost Aleksandru Vučiću. Kako gledate na taj gest?

– Veoma me zabrinjava što predsednik Vučić i Vlada Srbije deluju kao da faktički podržavaju ili barem ne zaustavljaju separatističke poteze Milorada Dodika u Bosni i Hercegovini. Već je deklaracija Svesrpskog sabora prošle godine sadržala opasnu retoriku i ideje koje neće približiti ni Srbiju ni Bosnu i Hercegovinu Evropskoj uniji.

*Kakav ishod predviđate za trenutni režim u Srbiji?

– Nije na meni da spekulišem o daljem razvoju situacije u Srbiji. Ali mogu da vam kažem kakvu budućnost bih želeo da vidim za Srbiju: želeo bih da vidim Srbiju kao punopravnu članicu Evropske unije što je pre moguće. Uveren sam da bi Srbija imala ogromnu korist od kredibilnog reformskog puta koji je potreban za članstvo. A EU bi imala korist od potencijala, kreativnosti, kulture i strasti naroda Srbije prema svojoj zemlji, regionu i našem zajedničkom evropskom domu.

Više od tri godine nakon početka ruske invazije na Ukrajinu, energetska bezbednost Evrope ostaje ozbiljno ugrožena, uprkos naporima da se kontinent oslobodi zavisnosti od ruskih fosilnih goriva. Iako je Evropska unija odmah nakon izbijanja sukoba postavila ambiciozan cilj da do 2027. u potpunosti prekine energetsku saradnju s Moskvom, realnost na terenu pokazuje drugačiju sliku – punu izazova, neizvesnosti i sve izraženijih pukotina u toj strategiji.

Naime, pod pritiskom tržišta, ali i sve nestabilnijih političkih odnosa s ključnim partnerima poput SAD, evropske kompanije tiho, ali sve češće razmatraju ono što je do pre godinu dana bilo gotovo neprihvatljivo: povratak ruskog gasa, uključujući i direktnu saradnju s državnim energetskim gigantom – „Gaspromom“.

Tokom energetske krize 2022–2023. godine, američki tečni prirodni gas (LNG) bio je ključan u popunjavanju praznine nastale prekidom isporuka iz Rusije. Međutim, dolaskom Donalda Trampa na političku scenu – i njegovom sve otvorenijom strategijom korišćenja energije kao pregovaračkog sredstva – evropske kompanije postaju sve obazrivije.

Tramp ne krije ambiciju da američki energetski resursi postanu instrument u trgovinskim pregovorima sa EU, čime se dodatno urušava poverenje evropskih lidera u stabilnost i predvidivost američkog snabdevanja. U takvoj klimi, glasovi koji pozivaju na obnovu odnosa sa Rusijom – makar u ograničenom obimu – postaju sve glasniji, iako još uvek uglavnom neformalni - piše Nova.

Velike kompanije

Jedan od prvih koji je otvoreno progovorio o mogućem povratku ruskog gasa bio je Didije Oleo, izvršni potpredsednik francuske kompanije „Engie“. On smatra da bi, u slučaju „razumnog mira“ u Ukrajini, Evropa mogla da razmotri godišnji uvoz od 60 do 70 milijardi kubnih metara ruskog gasa – što bi pokrilo između 20 i 25% evropskih potreba. To je znatno manje u odnosu na 40% koliko je ruski gas činio uoči rata, ali i dalje značajna količina.

Sličan stav izneo je i Patrik Pujane, direktor „TotalEnergies“-a, koji upozorava na preveliku zavisnost od američkog LNG-a. Njegova kompanija jeste veliki izvoznik američkog gasa, ali istovremeno učestvuje u prodaji ruskog LNG-a preko privatne firme „Novatek“. Pujane tvrdi da se EU mora okrenuti većoj diverzifikaciji izvora, jer „oslanjanje na jednog ili dva dobavljača predstavlja ozbiljan strateški rizik“.

Nemačka između realnosti i politike

Za razliku od Francuske, koja zahvaljujući nuklearnoj energiji ima raznovrsniji energetski miks, Nemačka je decenijama gradila svoju industrijsku moć oslanjajući se na jeftin ruski gas. Ta zavisnost ju je učinila posebno ranjivom nakon izbijanja rata u Ukrajini.

U hemijskom kompleksu Leuna, jednom od ključnih industrijskih centara u zemlji, sve više rukovodilaca firmi poput „Dow Chemical“ i „Shell“ otvoreno traži povratak ruskog snabdevanja. Kristof Ginter, direktor kompanije „InfraLeuna“, naglašava da je nemačka hemijska industrija u pet uzastopnih kvartala beležila pad, što nije viđeno decenijama. Po njegovim rečima, ponovno pokretanje gasovoda bi imalo veći uticaj na smanjenje troškova nego bilo koja trenutno važeća državna subvencija.

Nemačko javno mnjenje takođe počinje da se pomera. Istraživanja pokazuju da trećina Nemaca podržava povratak ruskog gasa, dok je u istočnim regionima poput Meklenburg-Zapadne Pomeranije taj procenat čak 49%. Klaus Paur, direktor petrohemijske kompanije „Leuna-Harze“, direktno poručuje: „Potrebni su nam ruski gas i jeftina energija – bez obzira odakle dolazi. Moramo zadržati kontrolu nad troškovima, a to bez Severnog toka 2 nije moguće“.

Trampov gas – partner ili oružje?

U 2024. godini, američki LNG činio je 16,7% energetskog uvoza EU, što ga stavlja iza Norveške (33,6%) i još uvek ispred Rusije (18,8%). Međutim, očekuje se da ruski udeo padne ispod 10%, s obzirom na zatvaranje ukrajinskih tranzitnih ruta. Ono što preostaje mahom dolazi u obliku LNG-a, većinom preko firme „Novatek“.

Evropska komisija najavila je povećanje uvoza američkog LNG-a, ali i sama je svesna sve većih rizika. Trampova administracija jasno daje do znanja da će gas biti korišćen kao sredstvo pritiska kako bi se smanjio trgovinski suficit EU.

Tatjana Mitrova, analitičarka sa Univerziteta Kolumbija, upozorava da američki gas više nije „neutralna roba“, već postaje geopolitičko sredstvo. Ako se trgovinski rat rasplamsa, postoji realna mogućnost da SAD ograniče izvoz gasa, naročito u slučaju povećanja domaće potražnje zbog rasta industrije i veštačke inteligencije.

Pravne bitke i tiha diplomatija

Nakon što „Gasprom“ nije isporučio ugovorene količine gasa u jeku krize, više evropskih firmi pokrenulo je arbitražne postupke. Sudovi su presudili u korist kompanija poput „Unipera“, kome je dosuđeno 14 milijardi evra, i austrijskog OMV-a, koji je dobio 230 miliona evra. Nemačka firma RWE traži dodatne dve milijarde, dok druge, poput „Engie“-a, još uvek ne otkrivaju konkretne zahteve.

Didije Oleo sugeriše da bi jedan od mogućih puteva za povratak saradnje sa Rusijom bio da se gas ponovo šalje preko Ukrajine – kao deo napora da se ispune presude iz arbitražnih sporova. „Želite da se vratite na tržište? U redu – ali prvo platite ono što dugujete“, poručio je Oleo „Gaspromu“.

Ukrajinski strahovi

Mogućnost povratka ruskom gasu ne izaziva zabrinutost samo u Briselu, već i u Kijevu. Maksim Timčenko, direktor ukrajinske kompanije DTEK, izražava nadu da će Evropa ostati dosledna i ne ponoviti greške iz prošlosti. „Teško mi je da to kažem kao Ukrajinac, ali verujem da su evropski političari naučili lekciju kada je u pitanju oslanjanje na Rusiju“, rekao je on.

Carinski rat između Sjedinjenih Američkih Država i Kine, koji je poslednjih meseci dodatno zaoštren, ozbiljno je uzdrmao tehnološki svet. Među prvima koji su osetili posledice ovog sukoba našao se – Apple. IT gigant koji je godinama zavisio od kineske proizvodnje sada je primoran da promeni strategiju, lokacije, pa možda i – filozofiju.​

iPhone više ne „Made in China“

Prema izveštaju Wall Street Journala, Apple planira da deo proizvodnje iPhone-a premesti iz Kine u Indiju kako bi ublažio efekat novih američkih carina koje je predsednik Donald Tramp uveo na kinesku robu . Analitičari JPMorgan-a procenjuju da bi Apple mogao da premesti oko 5% proizvodnje iPhone-a 14 u Indiju, a do 2025. godine svaki četvrti uređaj bi mogao biti sklopljen u toj zemlji.

Kreativna kriza ili pauza pred veliki skok?

Premeštanje proizvodnje može uticati na dostupnost i cenu iPhone uređaja na tržištima širom sveta. Analitičari upozoravaju da bi carine iz Kine mogle povećati cenu proizvodnje iPhone 16 Pro modela za 300 dolara, što bi se moglo odraziti na krajnju cenu za potrošače.

Kako će se to odraziti na korisnike u Srbiji?

S obzirom na to da se deo proizvodnje premešta u Indiju, gde su carine na uvoz u SAD znatno niže (26% u odnosu na 54% iz Kine), očekuje se da će Apple uspeti da ublaži rast cena za krajnje korisnike. Međutim, moguće je da će doći do kašnjenja u isporukama novih modela, što bi moglo uticati na dostupnost uređaja na tržištu Srbije.​

Zaključak

Apple se nalazi u ključnoj tački svoje istorije. Prisiljen da preispita svoj odnos sa Kinom, pritisnut geopolitičkim tenzijama i suočen sa zahtevima tržišta koje više ne prašta statičnost. Korisnici u svetu već osećaju posledice, a pravi udar tek sledi.

Zemljotres magnitude 5,2 stepena potresao je jug Kalifornije danas ujutro po lokalnom vremenu, učinivši da se ljuljaju lusteri i da stvari padaju sa polica, ali zvaničnici nisu prijavili da je bilo povređenih ili veće štete. Epicentar snažnog zemljotresa je bio u okrugu San Dijegu kraj planine Džulijan, poznate po pitama sa jabukama, a osetio se čak u Orindž kauntiju, mnogo severnije.

Jedan vatrogasac iz San Dijega rekao je da se „dobro drmalo“ ali da nema izveštaja o šteti i nije bilo poziva za pomoć.

Ni okružna policija ni lokalni šerifi kažu da za sada nemaju prijave štete i povreda.

Jedna prodavnica je prijavila da su joj sa polica popadali ćupovi, ali da je „sve u redu“.

Ipak, deca su izvedena izvan vrtića radi predostrožnosti čim se zemlja zaljuljala.

Guverner Kalifornije Gevin Njusom dobio je izveštaj od zemljotresu, saopštila je njegova kancelarije, dodajući da ta američka savezna država u sadejstvu sa lokalcima prikuplja podatke o evenutalnoj šteti.

Kalifornija leži na tektonskom rasedu San Andreas i veoma je podložna zemljotresima.

Predsednik Sjedinjenih Američkih država Donald Tramp poznat je po tome da bira savetnike i saradnike koji slede njegove naredbe. A one koji to ne čine - brzo otpušta. Međutim, Ilon Mask je očigledno izuzetak od ovog pravila, piše briselski portal Politiko.

Ilon Mask je poslednjih nedelja sve otvorenije izražavao neslaganje s Trampovim porukama i potezima, ali i nezadovoljstvo njegovim savetnicima.

Demokrate su pokušale da unesu razdor između njega i Trampa, sarkastično nazivajući Maska „predsednik Ilon“, kako bi razljutili Trampa za kojeg se veruje da je preveliki egoista da bi delio pažnju američkog naroda s osnivačem tehnološkog giganta. Međutim, izgleda da Tramp ostaje zadovoljan Maskom, iako ovaj privlači znatno više pažnje od ostalih saradnika, pa čak i članova kabineta - piše portal N1.

Portparoli Bele kuće i Maskovog Ministarstva za efikasnost državne uprave (DOGE) nisu odgovorili na upite o njihovu odnosu. Tramp je, pak, u zajedničkom intervjuu s Maskom na Fox Njuzu u februaru komentarisao šale o „kopredsedniku“ rečima: „Tako je očigledno. Loši su u tome.“

U međuvremenu Tramp nastavlja da hvali Maska i njegov DOGE tim, rekavši na sednici kabineta da su Maskovi ljudi „fantastični“. „Nadamo se da će ostati još dugo, želimo ih zadržati što više možemo“, poručio je predsednik

Bez oponirajućih poruka s vrha, Mask i dalje otvoreno iznosi svoja mišljenja o pitanjima administracije, a pet je bitnih pitanja u kojima se suprotstavio predsedniku.

Sukob zbog carina

Photo: Reuters/ Sam Navarro-Imagn Images

Ilon Mask je javno kritikovao Trampovog trgovinskog savetnika Pitera Navara, ključnog čoveka kada je u pitanju uvođenje agresivne carinske politike. Maska je Navara više puta ismevao na platformi „X“, a objavio je i video u kojem Navaro objašnjava politiku carina.

Trampove carine izazvale su potrese na tržištima i pokrenule globalni trgovinski rat. Mask, čije su kompanije zavise od delova proizvedenih u Kini izgubio je zbog toga milijarde.

Na jednom govoru van SAD rekao je da se nada „situaciji bez carina“ između SAD i EU. Frustriran, nazvao je Navara „idiotom“ i dodelio mu nadimak „Piter Retardo“.

Portparolka Bele kuće je to komentarisala rečima: „Momci će biti momci. Neka se prepucavaju javno“.

Napad na rezove NASA

Mask je reagovao na izveštaje o drastičnom smanjenju NASA-inog budžeta. Budući da je njegova kompanija SpaceX najveći proivatni izvođač koji radi za NASA, Mask je najave o „rezanju“ budžeta nazvao „zabrinjavajućim“. Iako ne sme da učestvuje u raspravama o budžetu NASA zbog sukoba interesa, blizak je sa zvaničnikom u NASA Džaredom Ajzakmanom, čija kompanija Shift4 je uložila u SpaceX.

Sukobi u kabinetu

Mask je ušao i u unutrašnje sukobe u Trampovom kabinetu, konkretno s državnim sekretarom Markom Rubiom zbog rezova u Stejt departmentu. Tramp je na to reagovao postom na društvenoj mreži, navodeći: „Ilon i Marko imaju odličan odnos. Sve drugo je lažna vest“.

Ipak, predsednik je ministrima morao da objasni da Mask može da predlaže, ali ne i da samostalno donosi odluke.

Mask je, inače, zagovarao da Hauard Lutnik vodi Ministarstvo finansija, ali je Tramp odabrao Skota Besenta, dok je Lutnik postao ministar trgovine.

Mešanje u Senat

Mask se uključio i u borbu za vođstvo Senata, što je Tramp izbegavao. U novembru je podržao Rika Skota iz Floride, dok je Tramp ostao neutralan.

„Rik Skot za vođu većine u Senatu!“ napisao je Mask, dok je konkurenta Džona Tunea nazvao „omiljenim izborom demokrata“, iako je upravo on kasnije progurao Trampove zakone kroz Kongres.

Globalni intervencionizam

Mask se mešao i u evropske izbore, što je neuobičajeno za savetnika američkog predsednika. Otvoreno je podržavao krajnje desnu stranku Alternativa za Nemačku (AfD) tokom prevremenih izbora. Čak je razgovarao s predsednicom stranke Alis Videl, a virtuelno je učestvovao na stranačkom skupu uz poruku da se „Nemačka mora odmaći od osećaja krivice zbog prošlosti“, aludirajući na nacističku istoriju i Holokaust.

Mask je takođe kritikovao sadašnjeg britanskog premijera Kira Starmera, kojeg Tramp podržava, i nakratko podržao Najdžela Faraža, kojeg je kasnije javno izvređao, iako je Faraž dugo bio Trampov saveznik.

Sudan je priznao Kosovo, potvrdila je kosovska predsednica Vjosa Osmani, najavivši i uspostavljanje diplomatskih odnosa, prenosi KoSSev.

Vest o priznanju Osmani je saopštila nakon susreta sa ministrom spoljnih poslova Sudana, Alijem Jusefom Alšariom (Youssefom al-Sharif), na marginama Diplomatskog foruma u Antaliji.

„Bila mi je čast i zadovoljstvo da se sastanem sa ministrom spoljnih poslova Sudana. U našem prvom susretu obavestio me je da je predsednik Sudana doneo odluku da prizna nezavisnost Republike Kosovo i da ćemo uspostaviti diplomatske odnose između naših zemalja“, izjavila je Osmani u video snimku objavljenom na društvenoj mreži X. „Zahvaljujem se u ime naroda Republike Kosovo. Ovo je početak jednog divnog partnerstva“, poručuje.

Sudanski ministar je zadovoljan takođe, naglašavajući važnost ove odluke, zahvaljujući se predsedniku Turske, Režepu Taipu Erdoganu, na organizaciji Foruma u Antaliji.

„Počašćen sam i privilegovan što me predsednik moje zemlje poslao danas ovde. Nakon sastanka sa predsednikom Erdoganom, koji je bio dobar znak za ovaj skup u Turskoj, odlučili smo da priznamo vašu lepu zemlju. U ime miroljubivog naroda Sudana, izražavam veliko poštovanje prema vašoj državi, kao novom članu međunarodne zajednice“, rekao je sudanski ministar.

On je istakao da Sudan, iako suočen sa ozbiljnom krizom, vidi Kosovo kao partnera sa bogatim iskustvom i znanjem, dodavši da očekuje snažnu bilateralnu saradnju u budućnosti, uključujući i zvanične posete i saradnju na više nivoa.

Taipu Erdoanu, za kojeg je predsednik Aleksandar Vučić u više navrata naglašavao da se radi o prijateljskim odnosima i zemalja i njih lično, zahvalila se i Osmani. De se priznanje moglo očekivati, ali od jedne druge zemlje, bilo je jasno kada se Osmani juče obratila kosovskoj javnosti iz Antalije, upravo apostrofirajući važnu ulogu Turske ali u tome da približi Siriju i Kosovo.

Za to vreme u Beogradu Aleksandar Vučić, ophrvan brojnim problemima pre svega sada na domaćem planu, usled višemesečnih širokopojasnim protestima, drži govor na mitingu. Brojni Srbi su sa Kosova otišli danas da ga podrže. Kada je Kenija nedavno priznala Kosovo, on je najavio slanje delegacije u Afriku i „nova iznenađenja“.

Sudan - Zemlja sa velikim problemima

Sudan je afrička zemlja sa oko 50 miliona stanovnika i treća je po veličini na kontinentu. Već dve godine se suočava sa unutrašnjim sukobima između vojske i paravojnih snaga, što je dovelo do velike humanitarne krize. Prema podacima, oko 20.000 ljudi je poginulo od početka sukoba, dok se gotovo polovina stanovništva suočava sa ekstremnom glađu.

Pre oko dve nedelje i Kenija je priznala Kosovo, posle više godina zastoja u ovoj vrsti diplomatije za Kosovo. Kosovski izvori sada tvrde da je Sudan 119. zemlja koja je priznala Kosovo, a srpski da je taj broj ispod sto nakon serije odpriznanja kojom je rukovodila diplomatska ofanziva Srbije pod Ivicom Dačićem, da bi sve to bilo zaustavljeno Vašingtonskim sporazumom praktično.