Slanjem pisma u kojem se najavljuje stupanje na snagu tzv. „recipročnih carina“ i njihova blaga korekcija nagore Tramp zadao neočekivani udarac vernom vojnopolitičkom savezniku Japanu.
Američki predsednik Donald Tramp objavio je listu zemalja kojima je uputio formalna pisma u kojim ih obaveštava o odluci njegove administracije u vezi tzv. „recipročnih carina“, koje je ona „odrezala“, uzimajući američki trgovinski deficit kao osnovu za račun, piše RTS.
Na toj listi prvih 15 zemalja „srećnih dobitnica“ američkih epistola, interesantno, našle su se i Srbija i Bosna i Hercegovina, koje su dobile popust od po nekoliko procenata u odnosu na cifre koje su bile objavljene u aprilu, ali i Japan i Republika Koreja, višedecenijski verni vojnopolitički saveznici SAD, koji nisu dobro prošli, jer su carine koje Tramp za njih predviđa ostale iste kako je bilo i najavljeno (Republika Koreja), odnosno, u slučaju Japana, čak i blago uvećane (za jedan odsto).
Ovo uprkos tome što se u tim dalekoistočnim zemljama očekivalo da će im njihov dosadašnji doprinos ekonomiji SAD kroz mnogo milijardi dolara ulaganja u fabrike automobila (Japan) i postrojenja za proizvodnju čipova (Republika Koreja), kao i njihova važnost u vojno bezbednosnom smislu za Vašington u Istočnoj Aziji i, šire, Azijsko-pacifičkom regionu doneti osetnu poštedu.
Obe zemlje su poslednjih godina takođe za SAD vrlo korisni finansijeri posleratnih obnova u državama koje su SAD vojno razrušile, a vlada u Seulu sve više preuzima i ulogu krupnog snabdevača naoružanjem evropskih članica NATO saveza.
Tramp protiv Japana
Republika Koreja, dakle, ostala je na 25 odsto, dok je Japan iz Trampove poslanice saznao da ga očekuje rast sa 24 na 25 odsto. Ovde je reč o tzv. „recipročnim carinama“, koje treba razlikovati od tzv. „sektorskih carina“, koje, kao i druge zemlje, takođe pogađaju ove dalekoistočne ekonomije, tj. od tarifa na automobile i delove za vozila u visini od 25 procenata i tarifa na proizvode od čelika i alimunijuma, koje su isprva bile određene da budu 25 odsto, ali onda u jednom trenutku skočile na čak čitavih 50.
I dok je prilično jasno da Južna Koreja ostaje na istom nivou kada su u pitanju „recipročne carine“ zbog toga što, usled predizborne političke nestabilnosti, održavanja predsedničkih izbora i potonjeg procesa formiranja nove vlade nije bila u prilici da uđe u pregovore, za Japan, koji je više od dva meseca pregovarao sa Trampovim timom, ali mu nije pružio ono što (najviše) želi i već se može reći da je kažnjen. I to ne samo simbolično, kako bi se dalo naslutiti iz korekcije nagore od samo jedan posto, već najpre stoga što uopšte nije dobio sniženje, koje su očekivali ne samo političari i poslovni svet u Tokiju, već i njihovi partneri u SAD i neutralni posmatrači u Aziji.
Da li je u pitanju umetnost blefiranja
U svom karakteristično nepredvidivom maniru, koji on i deo ljudi oko njega smatraju segmentom neprevaziđene umetnosti pregovaranja, Tramp je još jednom u poslednjem trenutku odložio stupanje na snagu „recipročnih carina“ (sektorske već važe) za tri nedelje, do 1. avgusta. To bi, valjda, trebalo da pruži priliku zemljama iz prvog epistolarnog talasa, uključujući tu i Srbiju i Japan, da promisle još malo o načinima na koji mogu da zadovolje Trampa, ponude nešto što mu se dopada i tako dođu do nekog za sebe povoljnijeg nivoa tzv. „recipročnih carina“.
Sudeći po sadržaju koje su objavili japanski mediji, njegovo pismo ostavlja prostor za izmene u visini carina u budućnosti.
Međutim, u slučaju Japana postizanje dogovora u narednih nekoliko nedelja deluje neizvodljivo, jer su u zemlji za 20. jul zakazani izbori za gornji dom parlamenta. Oni će, moguće, biti teška bitka za vladajuću Liberalno-demokratsku partiju, koja se suočava sa nezadovoljstvom stanovništva u vezi sada već višegodišnje inflacije i, naročito, porasta cene pirinča.
U Japanu ima onih koji i dalje veruju da Tramp blefira, te da će, kada Zemlja izlazećeg sunca napravi još jedan ili dva ustupka, ona dobiti priželjkivanu poštedu bar u vezi „recipročnih carina“, kad već, čini se, ne može u oblasti tarifa na automobile, koja je za nju najvažnija. Najviše se govori o potrebi da Tokio izađe u susret Trampu tako što će osetno povećati uvoz automobila američkog porekla, jer su upravo vozila segment u kojem SAD beleže najveći minus u trgovini sa Japanom. Ali, pošto američi automobili nemaju dobru prođu u dalekoistočnoj carevini, poslednjih dana se čak spekuliše o mogućnosti da najbogatija domaća kompanija „Tojota“ svoja vozila proizvedena u SAD izvozi u domovinu kako bi se na taj način formalno povećao američki izvoz i umanjio japanski trgovinski suficit (koji je u poslednje dve godine iznosio 68, odnosno, 62 milijarde dolara).
No, sve je manjih onih koji Trampove poteze vide kao prolazni blef u svrhu sticanja jednokratne ekonomske koristi, a sve više onih koji ih uzimaju kao izraz stvarnog nepoštovanja i iznuđivanje. Japanski mediji ne kriju frustraciju u političkim kuloarima u Tokiju, te sve više pišu o predsedničkom kapricu i neobaveštenosti, te o nekompetentnosti i neusaglašenosti njegovog pregovaračkog tima.
Recimo, pre nekoliko dana američki lider je u svojoj objavi na društvenim medijima napisao da je Japan razmažena zemlja koja ne želi da kupi američki pirinač iako u njemu vlada nestašica istog, te da će vladi u Tokiju uputiti pismo kojim je obaveštava o uvođenju carina (što je zaista i učinio). Međutim, istina je da Japan najveći deo uvoznog pirinča dobavlja upravo iz SAD. U fiskalnoj 2024. on je kupio oko 346.000 tona te žitarice, uglavnom poreklom iz Kalifornije, dok je ukupni uvoz iznosio 767.000 tona. I u poslednjih nekoliko meseci, u nastojanju da obori cenu pirinča, koja je skočila zbog suše u 2023, japanska vlada je u dva navrata uvezla velike kontigente te biljne kulture iz SAD.
Zavisnost koja guši
Situacija u kojoj bi, pored svih fabrika koje ima u Japanu, „Tojota“ morala da uvozi sopstvene automobile iz SAD u Japan bila bi bolan paradoks i nelogičnost koja se može opisati kao tragikomedija, ako ne i uvreda za inteligenciju.
No, Tokio je ekonomski i politički zavisan od SAD i to je karta koju Tramp igra bez obzira na političke implikacije koje to može imati po savez dve zemlje i ugled Vašingtona u Japanu – da li zbog toga što zaista veruje da je ta ostrvska carevina u prošlosti na nefer način iskorišćavala SAD, ili stoga što, pored želje da iznudi razne ekonomske ustupke, zapravo ima i nameru da postavljanjem neispunjivih uslova stvori izgovor koji omogućava da zadrži visoke carine kako bi ubiranjem prihoda od njih popunio prazninu u državnoj kasi nastalu nedavnim rezanjem poreza.
Kako god bilo, on će visokim carinama naneti ozbiljnu, može se reći, ogromnu štetu Japanu, za koji su SAD najveći spoljnotrgovinski partner posle Kine i tržište na kojem ostvaruju najveću prodaju automobila.
Sa takvim prijateljima, nisu potrebni neprijatelji
Ekonomski razorno delovanje američkih partnera nije ništa novo za Japan. U vreme kada je japanska industrija počela da osvaja američko tržište jeftinom i kvalitetnom elektronikom i automobilima krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih Vašington je kombinacijom političkog i ekonomskog pritiska od Tokija iznudio krupne ustupke štetne po japansku ekonomiju.
Dok su proizvođači automobila iz Zemlje izlazećeg sunca uspeli da prežive nametnuto uzdržavanje od izvoza u SAD zahvaljujući ogromnim ulaganjima u proizvodne kapacitete na američkom tlu, industrija poluprovodnika nije, i kao rezultat pristanka Tokija da ustupi svoju ubedljivo vodeću poziciju drugima, proizvodni kapaciteti i inicijativa na međunarodnom tržištu čipova prešli su u južnokorejske, američke i tajvanske ruke. Otud, Japan danas ima veliki zaostatak za tim zemljama i regionima kada su u pitanju posedovanje patenata i projektovanje i proizvodnja najsavremenijih čipova, pa vlada u Tokiju sada ubrzano radi na tome da povrati znanje i osigura snabdevanje japanske industrije kvalitetnim čipovima kroz davanje subvencija i poreskih povlastica tajvanskom gigantu „TSMC“ za izgradnju fabrika u Japanu.
Dalje, Japan je kroz Plaza dogovor iz 1985. bio i prinuđen da drastično ojača svoju valutu u odnosu na američki dolar, nakon čega je njegova ekonomija doživela usijanje u formi prekomerne kupovine zemlje i nekretnina, dramatičnog naduvavanja cena istih i rasta vrednosti berzanskih deonica. Početkom devedesetih usledili su pucanje tog ekonomskog mehura i problem loših dugova koji je gotovo paralisao bankarski sistem – od tada Japan više nikada nije postigao privredni rast iole nalik onome koji je ostvarivao pre aprecijacije svoje valute. Japanski ekonomisti zato poslednje tri i po decenije nazivaju „izgubljenim“.
Međutim, Trampove carine ipak su posebne, čak i kad se uzme u obzir ova istorija ozbiljnih ekonomskih neprijatnosti koje je Vašington prouzrokovao Tokiju. Naime, u poređenju sa gušenjem japanske industrije poluprovodnika i američkim carinama na uvoz japanskih automobila osamdesetih godina prošlog veka, one su specifične po svojoj naglosti i beskompromisnoj sveobuhvatnosti.
S druge strane, dok je jačanje jena nakon Plaza dogovora po širini uticaja ili zahvata slično Trampovim carinama, jer je prouzrokovalo pomenute velike unutrašnje poremećaje i do tada izuzetno jeftine japanske proizvode učinilo mnogo skupljim za izvoz, istovremeno, ono je japanske građane i kompanije učinilo i mnogo bogatijim.
Oni su se iznenada našli u situaciji da mogu sebi da priušte masovnu kupovinu nekretnina, umetnina i preduzeća u inostranstvu jer su njihovi jeni sada vredeli bukvalno duplo više u stranoj valuti. Kada su Trampove carine u pitanju, dobrog ekonomskog efekta po Japan uopšte nema, pa se može reći da su one u istoriji posleratnih odnosa dve zemlje jedinstvene i po svojoj isključivoj štetnosti.
Šta leži u budućnosti?
Naravno, možda će budućnost pokazati da je Japan stekao izvestan politički dobitak zahvaljujući Trampovim carinama – to će zavisiti od kursa koji zauzme vlada u Tokiju. Ona može da izabere ćutanje, povlačenje i trpljenje, u nadi da će posle Trampa na vlast u SAD doći režim koji će za nju imati više razumevanja (i tako pristane na joše jedno u nizu ranjavanja od strane svog najbližeg saveznika). Ali, kako mnogi politički komentatori naglašavaju – nada nije strategija, već često uzaludno i nerealno iščekivanje čuda.
Alternativno, japanska vlada bi mogla i da Trampove carine uzme za povod da izbori više autonomije u odnosu na SAD, najpre ekonomske – kroz jače trgovinsko i tehnološko povezivanje sa Kinom, Republikom Korejom, zemljama ASEAN-a, Indijom, Evropskom unijom, Južnom Amerikom i Afrikom. Upravo bi veća nezavisnost u vođenju ekonomske i spoljne politike ostvarena kroz pojačanu diversifikaciju trgovine s inostranstvom, mogla da bude sreća u nesreći za u američki vrh razočarani Tokio.
