Biografije

Enco Ferari - vodio buran život, bio miljenik tabloida i napravio najbolji auto ikada

Biografije

Enco Ferari je jedan od najpoznatijih automobilskih vozača svih vremena i osnivač automobilskog carstva Ferari.

Enco je rođen 18. februara 1898. u italijanskom gradu Modeni. Od malih nogu je bio fasciniran automobilskim svetom i voleo je brzinu i adrenalin koji je osećao tokom vožnje, prenosi Index.hr.

Sa 19 godina je pozvan da služi u Prvom svetskom ratu, gde je bio automehaničar i čuvar magaraca.

Posle rata se vratio u Torino i dobio posao u Fijatu. Ali je ubrzo otpušten i zakleo se da će se Fiat pokajati.

Počeo je da se kreće u društvu ljudi uključenih u svet auto i motociklističkih trka i ubrzo je počeo da radi za Alfa Romeo. Ubrzo nakon toga, počeo je da se bavi trkama i relijima, osvajajući titule, ali je želeo da postane diler Alfa Romea.

U to vreme, upoznao je i svoju prvu suprugu, Lauru Domeniku Garelo, članicu bogate torinske porodice, i u njoj je video priliku da ostvari svoje poslovne mogućnosti. Iako se govorilo da je bila prostitutka, par se venčao 1923. godine, a Enco je jednom rekao da ga nije briga šta Laura radi sve dok ima ženu pored sebe koja mu pomaže da uspe u poslu.

Fiat mu je ponudio uzvrat

Njihov brak je bio problematičan od početka, a pošto se Domenika i Encova majka Adaldžiza Bizbini nisu dobro slagale, stvari su postale još gore kada je Adaldžiza počela da živi sa njima. Enco se sve više posvećivao svom poslu i ubrzo je dizajnirao prvu trkačku "zver" za Alfa Romeo - model P1, preteču Formule 1.

Nakon tragične smrti Encovog prijatelja u tom modelu automobila, Enco je odlučio da preradi svoj trkački automobil i stvorio je model P2, koji je postao najbrži automobil tog vremena. Fijat mu je ponudio mesto u svom timu, ali je Enco odbio svog bivšeg poslodavca.

Nakon jedne pobede, nagrađen je amblemom propinjućeg konja, koji je krasio avion najvećeg italijanskog letačkog asa u Prvom svetskom ratu, Frančeska Barake.

Amblem je preuzet sa Barakinog aviona, koji se misteriozno srušio tokom rata, a kasnije je postao amblem kompanije Ferari.

Enco Ferari je vremenom od vozača postao vođa tima, osnovavši tim Skuderija Ferari za Alfa Romeo (doslovno - Ferarijeve štale).

Napustio je Alfu 1937. godine i osnovao sopstvenu kompaniju, Auto Avio Costruzioni, koja je proizvodila delove za Musolinijevu fašističku vladu tokom Drugog svetskog rata, a takođe je napravila i prvi Ferarijev automobil, Auto Avio Costruzioni 815.

Privatni život ispunjen skandalima

Encovu fabriku su bombardovali saveznici tokom rata. Izgradio je novu u malom gradu Maranelu, blizu Modene, i upoznao Linu Lardi, sa kojom je imao strastvenu aferu i dobio vanbračno dete, sina Pjera. Enco je imao dve porodice, svaku u drugom gradu, a Domenika i Lina nisu znale jedna za drugu.

Da bi se oslobodio veze sa fašističkom prošlošću, Enco je 1947. godine osnovao novu kompaniju pod svojim imenom – Ferari, koja i danas postoji.

Počeli su da proizvode drumske automobile kako bi prikupili novac za trke. Njegovo poslovno carstvo je raslo, kao i njegovo bogatstvo, a njegovi prepoznatljivi trkački automobili su pobeđivali u trci za trkom.

Dok mu je poslovni život cvetao, privatni život nije bio tako srećan. Njegov najstariji sin Alfredo, koga je imao na početku braka sa Domenikom, umro je u 24. godini, a Laura je saznala za njegovu drugu porodicu i njegovu aferu sa Linom.

Njegov privatni život je postajao sve teži, ali skandali nikada nisu oštetili njegov poslovni imidž.

Počeo je da provodi sve više vremena sa svojom drugom porodicom i ubrzo se odselio od Domenike. Međutim, par se nikada nije razveo, a više od 50 godina dug i tužan brak završio se Domenikinom smrću 1978. godine.

Enco se nikada nije penzionisao, do smrti je bio glavni čovek u Ferariju i zauvek je zadržao svoj duh entuzijaste za trke.

Preminuo je 1988. godine okružen porodicom i prijateljima, u 90. godini, ostavljajući za sobom jedno od najvećih automobilskih carstava.

Volfgang Amadeus Mocart (Wolfgang Amadeus Mozart)

Biografije

Lični podaci

Puno ime Johanes Krisostomus Volfgangus Teofilus Mocart
Datum rođenja 27. januar 1756.
Mesto rođenja Salcburg, Sveto rimsko carstvo
Datum smrti 5. decembar 1791. (35 god.)
Mesto smrti Beč, Sveto rimsko carstvo

Volfgang Amadeus Mocart (nem. Wolfgang Amadeus Mozart, kršteno: Johanes Krisostomus Volfgangus Teofilus Mocart; Salcburg, 27. januar 1756 — Beč, 5. decembar 1791) bio je austrijski kompozitor i pijanista, jedan od najznačajnijih i najuticajnijih svetskih kompozitora klasične muzike.

Mocartov rad od preko šest stotina dela, pokriva gotovo sve žanrove njegovog doba, uključujući simfonije, koncerte, kamernu muziku, muziku za klavir, operske i horske kompozicije.

U svom najranijem detinjstvu u Salcburgu, Mocart je pokazao neverovatne sposobnosti svirajući klavijature i violinu. Sa samo pet godina njegovo komponovanje i nastupi su bili cenjeni i uvažavani od strane evropskog plemstva i aristokratije. Kada je napunio sedamnaest godina, dobio je posao muzičara na dvoru u Salcburgu. Međutim, odrastao je nespokojan i nezadovoljan, često je putovao u potrazi za boljim položajem, ali uvek aktivno komponujući. Tokom posete Beču 1781. godine, nakon što je dobio otkaz na dvoru, odlučio je da se naseli u ovom gradu, gde je kasnije stekao slavu. Interesantno da je Mocart ostao u Beču do kraja života, uprkos tome što je prolazio kroz teške finansijske situacije. U poslednjim godinama svog života, komponovao je mnoga poznata dela, veliki broj simfonija, poznate koncerte i opere, kao i njegovo poslednje delo, nezavršeni Rekvijem. Okolnosti njegove prerane smrti, predmet su mnogih spekulacija, digavši Mocarta na nivo mita.

Rano detinjstvo

Mocart je rođen 27. januara 1756. godine, u Salcburgu u današnjoj Austriji, tada glavnom gradu nezavisne nadbiskupije u Svetom rimskom carstvu. Bio je najmlađi sin Leopolda Mocarta i Ana Marije Mocart (devojačko Pertl). Leopold je bio podkapelmajstor na dvoru arhiepiskopa od Salcburga, povremeno je i komponovao po narudžbini, a bio je iskusan učitelj. Zbog velike stope smrtnosti male dece u Evropi u to vreme, od sedmoro dece iz ovog braka, preživeli su samo starija sestra, Marija Ana, zvana Nanerl, i Volfgang Amadeus. Volfgang Amadeus je kršten dan nakon rođenja, u katedrali sv. Ruperta imenom Johanes Krisostomus Volfgangus Teofilus Mocart. Sebe je nazivao „Wolfgang Amadè Mozart“, ali korišćene su razne druge varijante njegovog imena.

Mocart se rodio i proveo je detinjstvo sve do svoje sedamnaeste godine u ulici Getreidegasse, broj 9, u Salcburgu. U toj kući se danas nalazi veliki broj predmeta, posebno instrumenata, iz Mocartovog detinjstva. To je jedno od najposećenijih mesta u Salcburgu i predstavlja utočište za muzičare i muzičke fanove širom sveta.

Mocartova muzička veština već je bila uočljiva kada je imao samo nekoliko godina. Njegov otac Leopold bio je jedan od vodećih evropskih učitelja muzike, čija je uticajna knjiga Pisani članak o osnovama sviranja violine (nem. Versuch einer grundlichen Violinschule) objavljena godine kada je rođen Mocart. Nakon Volfgangovog rođenja, Leopold zapostavlja posao kako bi se posvetio isključivo učenju i vaspitavanju svog deteta. Otac je Volfganga naučio da svira violinu i klavir, a kako je brzo učio, svoje prve kompozicije je napisao kada je imao svega pet godina. Leopold mu je istovremeno bio i učitelj i roditelj, i sve vreme je bio svestan toga da mora Volfganga da formira kao čoveka, ali i kao umetnika.

Leopold je ubrzo shvatio da može zaraditi mnogo novca ako predstavi svog sina evropskim dvorovima kao čudo od deteta. Jedanput, kad je Mocart bio bolestan, Leopold je izjavio da više brine o gubitku prihoda nego o dobrobiti svog sina. Moguće je da su stalna putovanja i hladna klima doprineli Mocartovoj bolesti kasnije u životu. Mocartova starija sestra Nanerl bila je vešta pijanistkinja i često je pratila svog brata i oca na turnejama.

Godine putovanja (1762—73)

Tokom godina u kojima se formirao kao muzičar, Mocart je nekoliko puta putovao po Evropi, počevši sa koncertom 1762. godine na dvoru izbornika Maksimilijana III od Bavarske u Minhenu i na austrijskom carskom dvoru u Beču. Duga koncertna turneja odvela ga je, zajedno sa porodicom, na dvorove u Minhenu, Manhajmu, Parizu, Londonu, Doveru, Hagu, Amsterdamu, Utrehtu, Mehelenu, pa ponovo u Pariz, i na kraju, natrag domu kroz Cirih, Donauešingen i Minhen.

Leopold Mocart nije dugo oklevao da iskoristi nadarenost svoje dece u obostranu korist. Oni će ga izdržavati u njegovoj starosti. Kratkotrajna tronedeljna turneja u Minhenu u januaru 1762. dok Mocartu nije bilo ni šest godina, bila je samo uvod u naredne, mnogo veće pohode. Ovaj očigledni uspeh ubrzo je doveo do dužeg boravka u Beču do kraja te iste godine, sa obaveznim muzičkim nastupima na imperijalnom dvoru, uz velikodušne novčane naknade. Za manje od mesec dana boravka u Beču, Leopold Mocart je položio 120 zlatnih dukata u svoju salcburšku banku, što je bilo više nego nečija dvogodišnja zarada.

Pa ipak, ovi izleti su bili zasenjeni velikom turnejom koja je zadržala četiri člana porodice Mocart u inostranstvu više od tri godine, od juna 1763. do novembra 1766. Veliki deo te turneje je prošao u dužim boravcima u važnim muzičkim središtima: pet meseci u Parizu, 15 meseci u Londonu, a onda u povratku još tri meseca u Parizu, sa čestim zastajanjem duž puta, uglavnom u nemačkim državama i Holandiji. Slava brat-sestra dueta proširila se zapadnom Evropom, sa mnogim prilikama da pokažu svoj šarm i prerano razvijeno muzičko majstorstvo.

U svakom od gradova, porodica Mocart mogla je sa sigurnošću očekivati poziv od lokalnog vladara, vlastele i bogate aristokratije. Obično su nakon jednog nastupa sledili pozivi za druge nastupe. U Londonu, reklame za Mocartove koncerte, koje je u najvećoj meri pisao Leopold Mocart, bile su upućene vlasteli i plemstvu. Svugde gde su išli, porodica Mocart se isključivo oslanjala na ovu vrstu publike.

Mocart je napisao svoju prvu simfoniju kad je imao osam godina. Moguće je da je njegov otac zapisao najveći deo sadržaja koji je Mocart proizveo.

Zbog uzastopnih uspeha i nedostatka želje za povratkom u Salcburg, stalno su odlagali da se vrate kući. Često su bili obasuti aplauzima i blagonaklonošću velikih, gledano iz ugla nagrađivanja i zarada koje su uživali. Nakon svega ovoga, Salcburg je izgledao kao tmurna perspektiva, kako novčano, tako društveno i emocionalno. To je bilo mesto gde je Leopold Mocart bio samo sluga, slabo plaćen i malo cenjen. Kad se porodica vratila u Salcburg, Mocartu je bilo deset godina i već je bio iskusan izvođač i kompozitor.

Na svojim putovanjima susreo je mnoge čuvene muzičare i upoznao se sa delima mnogih drugih velikih kompozitora. Među njima su: Georg Fridrih Hendl, Jozef Hajdn i Johan Kristijan Bah koji je imao veoma veliki uticaj na Mocarta tokom njihovih susreta u Londonu 1764. i 1765. Porodica ponovo odlazi u Beč kasne 1767. i ostaje tamo do decembra 1768. Nakon godinu dana u Salcburgu, Leopold i Volfgang odlaze u Italiju, ostavljajući Volfgangovu majku i sestru kući. Ovo putovanje je trajalo od decembra 1769. do marta 1771, i poput ranijih putovanja, imalo je za svrhu pokazivanje mladićevih sposobnosti kao izvođača i sve zrelijeg kompozitora.

U Bolonji se susreće sa Jozefom Mislivečekom i Đovanijem Batistom Martinijem i biva prihvaćen za člana tamošnje čuvene Filharmonijske akademije. U Rimu je čuo izvođenje Miserere mei, Deus od Gregorija Alegrija u Sikstinskoj kapeli, koju je zatim zapisao u celosti po sećanju, popravljajući kasnije samo sitne greške, praveći prvi ilegalni primerak ove brižno čuvane svojine Vatikana. Oko porekla i istinitosti ove priče se i dalje vodi debata.

U Milanu je Mocart napisao operu Mitridat, kralj Ponta 1770, koja je bila izvedena sa uspehom. Ovo je vodilo do daljnjih ponuda za komponovanje opera. Malo kasnije, Leopold i Volfgang se dva puta vraćaju u Milano (avgust – decembar 1771. i oktobar 1772. – mart 1773.) na komponovanje i prvo izvođenje Askanija u Albi 1771, pa potom Lučio Sile 1772. Leopold se nadao da će ove posete pomoći njegovom sinu da dobije posao kompozitora u Italiji, ali ove se nade nisu nikad ispunile.

Pri kraju svog završnog boravka u Italiji, Mocart je napisao i danas često izvođeni motet Exsultate, jubilate, K.165. Takođe je primetio dela poznatih ljudi van muzike, poput staklene harmonike Bendžamina Frenklina za koju je napisao nekoliko kompozicija.

Mocart na dvoru u Salcburgu (1773—77)

Nakon što se konačno vratio sa ocem iz Italije 13. marta 1773, Mocart se zapošljava kao dvorski muzičar kod vladara u Salcburgu, princa-nadbiskupa Hjeronimusa Koloreda.

Kompozitor je bio miljenik u Salcburgu gde je imao veliki broj prijatelja i obožavalaca. Tu je imao priliku da radi u mnogim žanrovima uključujući simfonije, sonate, kvartete za žičane instrumente, serenade i nekoliko manjih opera. Neki od ovih ranih radova se izvode i danas. Od aprila do decembra 1775, Mocart je razvio entuzijazam za komponovanje violinskih končerta, proizvodeći niz od pet (jedinih koji je ikada napisao), uz stalno poboljšanje muzičke istančanosti. Zadnja tri violinska končerta (K. 216, K. 218, K. 219) sada su osnova njegovog muzičkog repertoara.

1776. usmerio je svoje napore na komponovanje klavirskih končerta, čiji vrhunac je bio Es-dur končerto K. 271 iz rane 1777. Kritika ga smatra prekretnicom u njegovom muzičkom radu.

Uprkos ovim umetničkim uspesima, Mocart je bio sve nezadovoljniji boravkom u Salcburgu i udvostručio je svoje napore kako bi pronašao neko drugo prebivalište. Jedan od razloga je naizgled bila njegova niska plata, 150 forinti godišnje, ali i to da je Mocart čeznuo za sastavljanjem opera, a u Salcburgu je imao samo retke prilike za to. Stanje se pogoršalo 1775. kada je dvorsko pozorište zatvoreno.

Dve duge ekspedicije u potrazi za poslom (Leopold i Volfgang su zajedno tražili) prekinuo je ovaj dugi boravak u Salcburgu; posetili su Beč od 14. jula do 26. septembra 1773. i Minhen od 6. decembra 1774. do marta 1775. Nijedna poseta nije dovela do novog zaposlenja, ali je putovanje u Minhen dovelo do uspešnog prvog izvođenja opere Lažna baštovanka.

Boravak u Parizu (1777—78)

Mocart sa Ordenom zlatne mamuze koju je 1970. primio od pape Klimenta XIV. Ovo je kopija iz 1977. dela koje je izgubljeno.
U avgustu 1777. Mocart daje ostavku na poziciju u Salcburgu[22] i 23. septembra kreće u još jednu potragu za zaposlenjem, s posetama Augsburgu, Manhajmu, Parizu i Minhenu. Budući da nadbiskup Koloredo ne bi dopustio Leopoldu da putuje, Mocartova majka Ana Marija ga je pratila na putovanjima.

Mocart se upoznao sa članovima orkestra u Manhajmu, najboljim u Evropi u to vreme. Tu su bili neki izgledi za zapošljavanje u Manhajmu, ali bez uspeha, i Mocart odlazi u Pariz 14. marta 1778. gde nastavlja svoju potragu. Njegova sreća u Parizu jedva da je bila bolja. U jednom od njegovih pisama poslatih kući navodi mogućnost da dobije posao kao orguljaš u Versaju, ali Mocart nije bio zainteresovan za to. Zapao je u dug i morao je rasprodati svoje dragocenosti. Ova poseta se dogodila u vreme kad se Mocartova majka razboleva i umire 3. jula 1778.

Dok je Volfgang bio u Parizu, Leopold je energično tražio mogućnosti za njegov povratak u Salcburg. Uz podršku lokalnog plemstva osigurao mu je bolji posao dvorskog orguljaša i koncert-maestra. Godišnja plata bila je 450 forinti, ali je Volfgang nerado prihvatio. Nakon što je napustio Pariz 26. septembra 1778. boravio je u Manhajmu i Minhenu, još uvek u nadi da će dobiti posao izvan Salcburga. U Minhenu je opet naišao na Alojsiju, koja nije bila veoma uspešna pevačica, a ona mu je jasno stavila do znanja da više nije zainteresovana za njega.

Mocart je napokon stigao kući 15. januara 1779. te započeo novi posao, ali njegovo nezadovoljstvo Salcburgom je bilo neumanjeno.

Mocart u Beču (1781—1791)

U januaru 1781. Mocartova opera Idomenej premijerno je izvedena s „velikim uspehom“ u Minhenu. Sledećeg marta kompozitor je bio pozvan u Beč, gde je njegov poslodavac, nadbiskup Koloredo, prisustvovao proslavi stupanja Jozefa II na austrijski presto. Mocart, svež nakon obožavanja koje je zaradio u Minhenu, bio je uvređen kada ga je Koloredo tretirao kao pukog slugu, a posebno kada mu je nadbiskup zabranio da svira pred carem kod grofice Tun za novčanu naknadu koja je jednaka polovini godišnje plate u Salcburgu. Ovo je dovelo do svađe koja je kulminirala u maju, nakon čega je Mocart otpušten na veoma uvredljiv način. U Beču je, međutim, Mocart postao svestan nekih bogatih mogućnosti, pa je zato odlučio da se tamo nastani kao slobodni izvođač i kompozitor.

Svađa s nadbiskupom bila je teža za Mocarta, jer je i njegov otac stao protiv njega. Nadajući se da će se bespogovorno vratiti Koloredu nazad u Salcburg, Leopold je razmenio intenzivna pisma sa svojim neposlušnim sinom, pozivajući ga da se pomiri sa svojim poslodavcem. Međutim, Volfgang je strastveno branio svoju nameru da nastavi samostalnu karijeru u Beču. Rasprava je završila tako što je Mocart smenjen, oslobađajući se od zahteva okrutnog poslodavca i preterano zabrinutog oca. Mocartov biograf Solomon je video njegovu ostavku kao „revolucionarni korak“ koji će uveliko izmeniti tok njegovog života.

Godina 1782. je bila uspešna godina za Mocartovu karijeru. Nastupao je često kao pijanista, a naročito važno je bilo njegovo takmičenje s Muzijem Klementijem pred carem 24. decembra 1781, a uskoro je bio priznat kao „najbolji klavijaturista u Beču“. Njegova opera Otmica iz Saraja (Die Entführung aus dem Serail) je bila vrlo uspešna i održao je niz koncerata u kojima je izvodio svoja muzička dela kao kompozitor i solista.

Dana 4. avgusta 1782. godine, oženio je Konstancu Veber protiv želja svoga oca. On i Konstanca su imali šestero dece, ali samo dvoje nisu umrli u detinjstvu. Oboje, Karl Tomas (1784—1858) i Franc Ksaver Volfgang (1791-1844), nisu se ženili niti imali decu.

Godine 1784. postaje slobodni zidar i nagovara svoga oca da se takođe pridruži tom tajnom društvu pre njegove smrti 1787. godine. Njegova poslednja opera, Čarobna frula (Die Zauberflöte), sadrži mnoge slobodno-zidarske teme i alegorije.

Život mu je bio pun novčanih teškoća i raznih bolesti. Često nije bio plaćen za svoj rad, a i malo novaca koje bi dobio brzo je potrošio na ekstravagantan način života. Mocart je proveo 1786. godinu u Beču, u jednom stanu koji se može i danas posetiti u ulici Domgasse 5 iza katedrale Svetog Stefana. Tu je komponovao Figarovu ženidbu (Le Nozze di Figaro).

Preminuo je 5. decembra 1791. u 00:55 časova. Imao je samo 35 godina. Uzrok smrti se ne zna sa sigurnošću. Zvanični uzrok je hitziges Frieselfieber, u prevodu „ekstremna groznica sa osipom poput zrna prosa“, ali to predstavlja više opis simptoma nego dijagnozu. Predloženo je nekoliko stotina uzroka Mocartove smrti: reumatska groznica, streptokokna infekcija, trihineloza, grip, trovanje živom, kao i redak poremećaj bubrega. Skromna sahrana nije predstavljala pravi odraz kompozitorove popularnosti; spomeni i koncerti u znak sećanja na Mocarta u Beču i Pragu su bili dobro posećeni. Slava mu je samo rasla posle smrti, i mnoge biografije i sabrana dela su ubrzo objavljena zbog velike potražnje.

Muzička dela

Spisak kompozicija Volfganga Amadeusa Mocarta i Spisak opera Volfganga Amadeusa Mocarta

Volfgang Amadeus Mocart je bio veoma plodan kompozitor. Njegov opus obuhvata preko 600 dela najrazličitijih žanrova:

simfonije — najpoznatije su Pariska, Hafner, Linc, Praška, Simfonija broj 40 i Jupiter;
klavirski koncerti — najpoznatiji su broj 21, broj 25 i broj 26;
violinski koncerti — najpoznatiji su br. 3 i br. 5;
klavirskih sonata — najpoznatija je br. 11 ili Turski marš;
violinske sonate;
gudački kvarteti — najpoznatiji su Hajdn kvarteti;
gudački kvinteti;
serenade — najpoznatija je Mala noćna muzika;
opere — najpoznatije su Otmica iz saraja, Figarova ženidba, Don Đovani, Tako čine sve i Čarobna frula;
mise — najpoznatije su Krunidbena misa i Velika misa;
nedovršeni Rekvijem

Izvor: Wikipedia

Džejn Mensfild - Najveća rivalka Merilin Monro imala je bujne obline, ali i IQ 163, a umrla je mlada u jezivoj nesreći

Biografije

Džejn Mensfild za najveći deo javnosti bila je holivduski seks simbol i površna plavuša, a malo ko je znao da je njen koeficijent inteligencije bio, čak, 163.

Nije je bilo sramota ni da prodaje kokice, bombone samo da bi ostvarila svoje snove. Karijeru je započela kao zabavljačica u noćnim klubovima, pevačica, a potom je postala i jedan od prvih Plejboj zečica. Tada je njena popularnost eksplodirala, a ponude sa filmove su počele da pristižu.

Osvojila je Brodjvej 1955. godine, a već naredne postala je zvezda Holivuda. Iako je prerano napustila ovaj svet, sa svega 34. godine uspela je da snimi preko 30 filmova.

Džejn Mensfild je u zlatnoj istoriji Holivuda ostala zapamćena kao prva rijaliti zvezda, jedna od najpoznatijih plavokosih starleta i ozbiljna rivalka tadašnjem seks simbolu, Merilin Monro.

Rođena 19. aprila 1933. godine u Pensilvaniji kao Vera Džejn Palmer. Njena porodica je bila vrlo imućna, tako da je kao jedino dete Herberta Vilijama Palmera, nasledila pravo bogatstvo. Procenjuje se da je samo od svog dede Tomasa nasledila čak oko 850 000 dolara, dok je od bake Beatris Meri Palmer 1958. nasledila oko 340 000 dolara. Detinjstvo je uglavnom provodila u Nju Džersiju, gde je njen otac kao advokat, zastupao tadašnjeg guvernera Roberta Mejnera.

Džejnin otac iznenada umire od srčanog udara 1936, a tri godine kasnije njena majka se udaje za industrijalca Henrija Lorenca Pirsa i porodica se seli u Dalas - piše portal Nova.

Odmalena sanjala velike snove

Američka glumica, pevačica i plesačica Širli Templ bila joj je idol, te je već kao tinejdžerka mašatala o svetlima reflektora, pozornici i popularnost.

Kada je napunila 12 godina, Džejn je počela da uzima časove plesa. Tokom srednjoškolskih dana, pokazala je interesovanje i za violinu, klavir i violončelo.

Brak u 17. godini i upis na studije

Sa svega 17 godina Džejn odlučuje da stane na ludi kamen sa Polom Mensfildom 6.maja 1950. Već sa šest meseci su postali roditelji devojčice.

Potom, bračni par Mensfild odlučuje da upiše glumu na Južnom Metodističkom Univerzitetu. Zahvaljujući svojoj lepoti i ženstvenim atributima, Džejn 1951. odlazi u Los Anđeles gde se takmiči za mis Kalifornije. Međutim, to se nikako nije dopalo njenom suprugu Polu i Džejn napušta takmičenje.

Nakon toga, poznata starleta sa svojim mužem odlazi u Ostin, država Teksas, gde zajedno upisuju dramaturgiju na teksaškom univerzitetu.

Nijednog posla se nije stidela

Džejn je bila izuzetno vredna i ambiciozna, tako da se i pored toga bavila različitim poslovima. Pozirala bi kao model za umetničke slike, išla bi od vrata do vrata i prodavala knjige i radila bi na recepciji plesačkog studija. Takođe je bila članica performanskih grupa „Curtain Club“ i „Camp Gordon“, dok je njen suprug, Pol Mensfild, služio vojsku tokom korejskog rata.

Atraktivna lepotica se 1953. godine vraća u Dalas i nekoliko meseci uzima časove glume kod Baruka Lumeta, osnivača Dalaskog instituta za performanske umetnosti. Sticajem okolnosti, Džejn se upoznaje i sa njegovim sinom, američkim filmskim producentom, Sidnijem Lumetom. U aprilu 1954. godine, Džejn snima prvu probnu scenu za „Paramount“, zahvaljujući Lumetovoj podršci. Porodica Mensfild se iste te godine seli za Los Anđeles. U gradu svetlosti se bavila neobičnim poslovima poput: prodavanja kokica i bombona, držanja časova plesa, modelingom i fotografisanjem u restoranu „Esther Williams’Trails“.

Dok je pohađala teksaški univerzitet u Ostinu, njena lepota nije prošla neprimećeno. Ponela je razne titule na brojnim takmičenjima, kao što su: „Miss Photoflash“, „Miss Magnesium Lamp“ i „Miss Fire Prevention Week“, dok je titulu za „Miss Roquefort Cheese“ odbila jer joj nije zvučalo kako treba.

Kako se izborila za mesto zvezde u Holivudu?

Zajedno sa svojim suprugom, 1952. učestvuje u manjim pozorišnim projektima „The Slaves of Demon Rum“, „Ten Nights in a Barroom“ i „Anything Goes“. Džejn ostvaruje 1953. značajniji pozorišni uspeh u tragediji „Death of a Salesman“ Artura Milera.Međutim, put do ostvarenja snova nije bio lak kao što se činilo.

Iako je Džejn posedovala sve ono što treba da ima jedna zvezda, tadašnji mediji su smatrali da su njene prevelike grudi nepoželjne za neki ozbiljniji poslovni projekat i savetovali je da se povuče iz tog sveta. Međutim, to nije sprečilo prelepu Džejn da se izbori za svoje mesto među holivudskim zvezdama. Mensfildova se pojavljuje na audicijama za „Paramount Pictures“ i „Warner Bros“ 1954. godine. S obzirom na to da nije uspela da impresionira tadašnje holivudske reditelje i producente, Džejn se odlučuje na drastičnu promenu i farba kosu u plavo, ali ni to joj nije pomoglo u dobijanju uloge.

Slava preko Hjua Hefnera

U decembru 1953. godine, tadašnji kontroverzni biznismen Hju Hefner, prvi put objavljuje časopis „Plejboj“ koji je doživeo ogroman uspeh zahvaljujući tadašnjim plavokosim seks bombama koje su u to vreme plenile holivudskom scenom, a smatra se da su među njima dominirale Merilin Monro i Džejn Mensfild. Počela je da kruži priča da će Mensfildova zaseniti Monro.

„Ona mene u svemu imitira, a to je jako uvredljivo i za nju i za mene“, izjavila je svojevremeno Monro, kada su je pitali za mišljenje o Džejn.

Džejn zapravo nikada nije bežala od tog rivalstva. Poznato je to da je jurila Džona Kenedija samo zbog njegove veze sa Merilin.

„Kladim se da će Merilin pući zbog ovoga“! izjavila je Mensfildova. „Plejboj“ je zapravo bila odskočna daska za Džejn jer je polako postajala popularna tadašnjem džetsetu. Pozirajući naga za Pleljbojev kalendar, Mensfild je dobila epitet prave seks bombe.

Dok je njena popularnost rasla iz dana u dan, brak sa Polom je počeo da se raspada. Naime, njen suprug je 1956. zatražio starateljstvo nad njihovom kćerkom, a kao razlog za to je naveo da Džejn smatra nepodobnom majkom aludirajući na njene nage fotografije iz „Plejboja“.

3 braka, 5 dece i brojne ljubavne afere
Džejn se po drugi put 1958. godine udaje za Majka Hargiteja, američkog glumca i bodibildera. Par je dobio troje dece i zajedno učestvovao u nekoliko filmova. I pored toga što je imala supruga, Džejn je bila umešana u razne ljubavne afere, čak se i govorilo da je u vezi sa tadašnjim predsednikom Kenedijem samo da bi napakostila svojoj rivalki Merilin Monro.

Već 1964. staje po treći put na ljudi kamen sa italijanskim producentom Matom Kimberom, ali ni ovoga puta nije pronašla sreću.

Džejn Mensfild Foto: Courtesy Everett Collection / Everett / Profimedia
Glumica je živela u prelepoj vili koja je bila skroz u barbi stilu, roze boje, koju je krasio ogroman bazen u obliku srca.

Uloge koje su je proslavile

Prvu filmsku ulogu Džejn je dobila u niskobudžetnoj drami „Female Jungle“ , snimanje je bilo završeno posle svega nekoliko dana, a Džejn je za nju dobila tadašnjih 150 dolara. Kasnije, 1955. njen menadžer Džejms Bajron, uspeva da sklopi ugovor sa „Warner Brothers“. Džejn je dobijala male, ali značajnije uloge poput „Pete Kelly’s Blues“, „Hell on Fisco Bay“, „Illegal“.

Atraktivna lepotica konačno dobija značajne uloge u filmovima: „Too Hot to Handle“ i „The Girl Can’t Help It“, piše Kurir.

Džejn se pojavljivala i u televizijskim seijama „Burke’s Law“, „Alfred Hitchock Presents“, „The Red Skelton Hour“…

Sa smanjenom potražnjom za plavokosim seks bombama velikih grudi i negativnog imidža radi prevelikog bavljenja medija njenom privatnošću pre iznenadne smrti u saobraćajnoj nesreći započinje unosan posao s elitnim noćnim klubovima. U „Obećanjima“ (1963), ona je prva velika američka glumica koja se skida gola u glavnoj ulozi u holivudskom filmu.

Iako joj je karijera bila relativno kratka, imala je nekoliko komercijalnih uspeha i osvojila nagrade Theatre World Award i Golden Globe.

Smrt u 34. godini

Ispostavilo se da je imala sličnu sudbinu kao i njena ljuta rivalka Merilin Monro. Samo pet godina nakon što je preminula fatalna plravuša i Džejn je izgubila život na tragičan način.

Naime, u rano jutro 1967. godine, Džejn je krenula na put za Nju Orleans jer je imala zakazano gostovanje na jednoj televiziji sledećeg dana. Tokom duge vožnje, sedela je napred pored vozača i svog dečka Semjuela Brodija. Deca su bila na zadnjim sedištima i spavala su. Nešto malo posle 2 sata ujutru, auto se slupao u prednji deo kamiona, izazivajući momentalnu smrt troje ljudi koji su sedeli napred. Nesreća je bila mnogo jeziva jer se ispostavilo da je Džejn zapravo bila otkinuta glava prilikom sudara automobila i kamiona.

Ali, nekim čudom, deca su preživela. Jedna od njih je bila i Mariska Hargitej, danas poznata kao detektivka Olivija Benson u seriji „Zakon i red“.

Mensfild, Broudi i Harison nisu umrli uzalud. Njihova smrt je dovela do zahteva National Highway Traffic Safety Administration da sve kamionske polu-prikolice budu opremljene točkom „bar“ koji sprečava takve nesreće.

Nakon stravične Džejnine smrti, po Holivudu a i dalje, počele su da kruže priče da je Anton Lavej, tadašnji najpoznatiji satanista i osnivač satanističke crkve, bacio prokletstvo na plavokosu lepoticu jer je odbila da bude u ljubavnoj vezi sa njim.

Džordž Orvel - tvorac dva možda najvažnija dela dvadesetog veka

Biografije

Imao je težak i tragičan život. Napisao je možda najvažnije romane 20. veka.

Džordž Orvel, pravo ime Erik Artur Bler, rođen je 25. juna 1903. u indijskom gradu Motihari, a umro je 21. januara 1950. u Londonu. Njegova porodica je pripadala britanskoj srednjoj klasi, prenosi Index.hr.

Otac, Ričard Volmsli Bler, bio je zaposlen u britanskoj kolonijalnoj službi, dok je njegova majka, Ida Mejbl Bler, bila ćerka francuskog trgovca drvetom.

Kada je Erik imao samo godinu dana, majka ga je sa sestrama odvela u Englesku, dok je otac ostao da radi u Indiji. Porodica je živela skromno, oslanjajući se na male prihode od očevog posla.

Orvel je bio veoma inteligentno dete, ali nije uživao privilegije svojih bogatih školskih drugova. Kao stipendista, pohađao je prestižne škole poput Sent Kiprijans i Itona. Tokom školovanja, često je bio žrtva društvene diskriminacije i poniženja zbog skromnih sredstava, što je kasnije uticalo na njegovo razumevanje klasnih podela.

Život u Burmi i povratak u Evropu

Sa 19 godina, pridružio se Indijskoj carskoj policiji u Burmi, gde je služio pet godina. Tokom ovog vremena, Orvel je bio svedok brutalnosti kolonijalne vladavine, što je kod njega izazvalo dubok moralni sukob. Napustio je službu 1927. godine i odlučio da se posveti pisanju.

Ovo iskustvo je značajno oblikovalo njegove političke stavove protiv imperijalizma, što se ogleda u eseju „Vešanje“ i romanu „Burmanski dani“.

Godine 1936, Orvel se oženio Ajlin O’Šonesi, koja je bila veliki pristalica njegove karijere. Par nije mogao da ima svoju decu, ali su 1944. godine usvojili sina, Ričarda Blera.

Nažalost, Ajlin je umrla 1945. godine tokom rutinske operacije, što je duboko pogodilo Orvela.

Kasnije, 1949. godine, oženio se Sonjom Braunel, urednicom i intelektualkom, dok je bio teško bolestan. Do tada je Orvel već patio od tuberkuloze, koja ga je mučila dugi niz godina.

Španski građanski rat

Godine 1936, Orvel je otišao u Španiju da se pridruži republikanskim snagama u borbi protiv fašističkog režima generala Franka. Tamo se borio u miliciji POUM (Marksistička radnička partija jedinstva), gde je ranjen u vrat.

Njegova iskustva iz rata, uključujući i razočaranje frakcijskim sukobima na levici, opisana su u njegovim memoarima „Kataloniji u čast“.

Orvel je često bio lošeg zdravlja tokom celog života. Dok je bio u Španiji i Burmi, razvio je hronične infekcije pluća, a kasnije mu je dijagnostikovana tuberkuloza.

Uprkos bolesti, nastavio je da piše, često u teškim uslovima. Poslednje godine je proveo u sanatorijumu, gde je završio delo "1984".

Orvel je bio poznat po svom jednostavnom načinu života, koji je uključivao baštovanstvo, stočarstvo i ribolov. Bio je posvećen prirodi i uživao je u provođenju vremena u izolovanim ruralnim područjima.

Iako skeptičan prema organizovanoj religiji, zanimale su ga moralne i etičke dimenzije verskih pitanja, što je uticalo na neka od njegovih dela.

Njegova ljubav prema pisanju ogledala se u njegovoj radnoj etici. Intenzivno je pisao, često dok je bio bolestan i izolovan, što govori o njegovoj posvećenosti stvaranju književnosti sa političkom i moralnom porukom.

Životinjska farma i 1984

Orvel je stekao svetsku slavu svojim delima u kojima kritikuje totalitarizam. Životinjska farma (1945) je satirična basna koja alegorijski prikazuje događaje u Sovjetskom Savezu, gde domaće životinje svrgavaju svoje ljudske gospodare i uspostavljaju sopstveni poredak, koji na kraju postaje podjednako represivan.

Roman 1984 (1949) prikazuje distopijsku budućnost pod vlašću totalitarnog režima koji predvodi Veliki Brat, gde je sloboda misli strogo kontrolisana, a individualnost potisnuta.

U kadru večnosti – Biografija Morgana Frimena

Biografije

Rani život

Morgan Frimen (Morgan Freeman) rođen je 1. juna 1937. godine u gradu Memfis, Tenesi, SAD. Njegova majka, Mayme Edna, bila je učiteljica, a otac Morgan Porterfield Freeman, brijač. Frimen je najmlađi od petoro dece. Tokom detinjstva, porodica se često selila, pa je deo detinjstva proveo i u Misisipiju, Čikagu i Indijani.

Još kao dete pokazivao je interesovanje za glumu, a svoju prvu glumačku ulogu imao je već u osnovnoj školi, kada je glumio u školskom komadu. Iako je imao ponudu za dramsku stipendiju nakon srednje škole, odlučio je da se pridruži američkom ratnom vazduhoplovstvu 1955. godine, gde je radio kao mehaničar radarskih sistema. Međutim, nakon četiri godine shvatio je da njegova prava strast nije avijacija, već gluma.

Početak glumačke karijere

Nakon služenja u vojsci, Freeman se preselio u Los Anđeles i počeo da pohađa časove glume, a radio je i kao plesač u različitim emisijama i na pozorišnoj sceni. U ranim godinama karijere pojavljivao se u manjim pozorišnim i televizijskim projektima. Širu popularnost stekao je 1970-ih ulogom u dečijoj obrazovnoj emisiji “The Electric Company”, gde je glumio od 1971. do 1977. godine.

Uspon ka slavi

Prvi ozbiljniji uspeh na filmu dolazi 1980-ih. Kritički priznanje dobija ulogom strogog ali pravednog šefa u filmu “Street Smart” (1987), što mu donosi prvu nominaciju za Oskara za najboljeg sporednog glumca. U narednim godinama, Freeman učestvuje u brojnim filmovima koji mu donose svetsku slavu, među kojima su:

“Driving Miss Daisy” (1989) – uloga vozača Hoeka Kolberna mu donosi drugu Oskar nominaciju, a film dobija Oskara za najbolji film godine.
“Glory” (1989) – istorijska drama o afroameričkim vojnicima u Američkom građanskom ratu.
“Robin Hood: Prince of Thieves” (1991) – kao Azeem, verni saputnik Robina Huda.
“Unforgiven” (1992) – vestern Klinta Istvuda, dobitnik četiri Oskara.

Najznačajnije uloge i priznanja

Godine 1994. Freeman ostvaruje jednu od svojih najpoznatijih uloga u filmu “The Shawshank Redemption” (Bekstvo iz Šošenka), tumačeći lik zatvorenika Reda. Film postaje klasik i redovno se nalazi na listama najboljih filmova svih vremena. Dobija još jednu nominaciju za Oskara.

Godine 2004, Freeman igra u filmu “Million Dollar Baby” (Devojka od milion dolara) i osvaja Oskara za najboljeg sporednog glumca. Iste godine glumi u „Batman Begins“ i kasnije se pojavljuje u nastavcima Nolanove trilogije kao Ljusijus Foks.

U filmu “Se7en” (1995) briljira kao detektiv Somerset, a glumio je i u hitovima kao što su “Deep Impact”, “Bruce Almighty”, “The Bucket List” i “Invictus”, gde igra Nelsona Mandelu i dobija još jednu Oskar nominaciju.

Prepoznatljiv glas i naracija

Freeman je poznat i po svom dubokom, smirenom i autoritativnom glasu. Često se angažuje kao narator u dokumentarnim i igranim filmovima, uključujući čuveni “March of the Penguins” i “Through the Wormhole”.

Lični život i stavovi

Morgan Freeman je bio oženjen Jeanette Adair Bradshaw (od 1967. do 1979.), a ima nekoliko dece i unuka. Poznat je po svom dostojanstvenom stavu, borbi za građanska prava i čestim komentarima o rasizmu u američkom društvu.

Godine 2008. doživeo je tešku saobraćajnu nesreću koja je ostavila posledice na njegovu levu ruku, ali se uspešno vratio glumi.

Nagrade i priznanja

Oskar za najbolju sporednu ulogu – „Million Dollar Baby“ (2005)
Pet nominacija za Oskara tokom karijere
Zlatni globus za „Driving Miss Daisy“
AFI nagrada za životno delo (2011)
Predsednička medalja slobode (2016) – najviše civilno odlikovanje u SAD

Nasleđe

Morgan Frimen je jedan od najvoljenijih i najuticajnijih glumaca u istoriji Holivuda. Njegova sposobnost da se transformiše u likove, njegov glas i harizma ostavili su neizbrisiv trag u filmskoj umetnosti. I pored slave, ostao je skroman i predan radu, uz neprestano učešće u društvenim i humanitarnim inicijativama.

Glumica Brižit Bardo (Brigitte Bardot) – Glumica, pevačica, borac za prava životinja

Brižit Bardo (Brigitte Bardot) – Glumica, pevačica, borac za prava životinja BIOGRAFIJA

Biografije

Ono što je za Amerikance bila Menri Monro, za Evropljanje je bila čuvena Brižit. Brižit Bardo je jedna od retkih glumica koja je ostavila veliki trag u istoriji svetske kinematografije. Ova francuska glumica je proglašena seks simbolom pedesetih godina i važila je za jednu od najlepših i najuspešnijih glumica dvadesetog veka. Gde je sada ova čuvena španska lepotica i čime se sada bavi pročitajte u biografiji koja sledi.

Rođenje Brižit Bardo, obrazovanje, prvi početci…

Pravo ime ove legenderne lepotice jeste Kamil Java, međutim u javnosti je poznata pod pseudonimom Brižit Bardo (Brigitte Bardot). Rođena je 28-og septebmra 1934 -e godine u Parizu. Majka joj se zvala Ana Marija Muse i po zanimanju je bila domaćica, a otac Lus Pilo Bardo, a po zanimanju je bio industrijalac.

Njena porodica je bila veoma religiozna tako da je od najranijeg detinjstva vaspitavana prilično konzervativno, orijentisana ka katoličkoj veri. Međutim ni konzervativno vaspitanje i roditelji koji su se protivili njenoj kariji nisu je sprečili u tome da počne da se bavi umetnošću, pa tako 1947-e godine upisuje Nacionalni konzervatorijum za ples. Njen talenat, lepota i graciozno veoma brzo dolaze do izražaja i ona zadovoljava sve kriterijume, pa tako uspeva da postane jedna od retkih koju obučava ruski koreograf Boris Knjazeva.

Vremenom, pored baleta ona počinje da se bavi i modelingom i svojom upadljivom lepotom privači pažnju fotografa. Sa sedamaest godina dospava čak i na naslovnu stranu magazina „Eli“, gde je Rodžer Vadim i Marko Alegreo primećuju pre svega po njenoj neobičnoj lepoti i odličuju da joj daju ulogu u njihovom debiju.

Prvi put pod umetničkim imenom Brižit Bardo debituje 1952 -ge godine u projetku „Ludi od ljubavi“. Četiri godine je bilo potrebno da prođe da bi nakon debija dobila glavnu ulogu i to u francuskom filmu „La lumiere d’en Face “ iz 1956-e godine. Nakon toga počinje da dobija sve veće uloge u filmovima bolje produkcije, da bi konačno film „I Bog stvori ženu“ osigurao joj svetsku slavu, proglašenje za seks simol, a ujedno je i uvrstio u sami vrh najboljih glumica ikada. Zahvaljujći ulogama u kojima je pretežno dominirao seksipil koji Brižit poseduje, i holivudski producenti su počeli da se interesuju za njeno angažovanje.

Najpopulularniji filmovi evropske Merlin Monro

Zgodna fancuskinja, koju su novinari prozvali evropska Merlin Monro doživela je vrtoglavi uspeh kada su filmski projetki u pitanju. Postala je čak i prva francuska glumica van anglosaksonskog govornog područja koja je proslavila uspeh francuske produkcije. Izdvajamo vam neke od najznačajnih filmova u kojma je Brižit glumila:

„Ludi od ljubavi“ iz 1952-ge kao Lemonida,
„Devojke u bikiniju“ iz 1952-ge kao Namina,
„Portret njegovog oca“ iz 1953-e kao Domina,
„Škola za ljubav“ iz 1955-e kao Sotija,
„Veliki manevar“ iz 1955-e kao Lusi,
„Nevaljala devojka“ iz 1956-e kao Bridžit,
„Noć u Raju“ iz 1958-e kao Ursula,
„Ljubav je moja prošlost“ iz 1958-e kao Margaret,
„Dođi i pleši sa mnom“ iz 1959-e kao Virdžinija,
„Istina“ kao iz 1960-e kao Dominika,
„Živela Marija“ iz 1965-a kao Marija,
„Dve nedelje u septembru“ iz 1967-e kao Sesil,
„Žene“ iz 1969-e kao Klara,
„Početnici“ iz 1970-e kao Agnes,
„Don Žuan“ iz 1973-e kao Džemin;

Četiri pokušaja samoubistva i četiri muža

Jos kada ju je video na naslovnoj strani „Eli“ magazina Rodžer Valdim je bio opčinjen njenom lepotom, nakon zajedničke saradnje na film, njih dvoje započinju romansu koju veoma brzo žele da krunišu brakom. Brižit je tada imala samo sedamnaest godina, a uprkos potivljenju njenih roditelja da tako mlada uđe u brak ona nije odustajala od ljubavi, šta više nakon odbijanja njenih roditelja da pristanu na brak, ona pokušava da se ubije. Nakon pokušaja samoubistva njeni roditelji nisu imali drugog izbora i na kraju su joj dozvoli da zaplovi u bračne vode sa Vadimom. Njihov brak trajao je samo pet godina, nakon čega se par razveo zbog brojnih ljubavnih afera koje su počinili i jedno i drugo. Jako je interesantna činjenica da je su njih dvoje posle razvoda ostali u jako dobrim odnosima i nastavili poslovnu saradnju. Dve godine posle razvoda, Brižit ponovo plovi u bračne vode, ovoga puta za glumca Žaka Šarijera. Godinu dana nakon venčanja njih dvoje dobijaju sina – Nikolasa. Međutim sama glumica sina je rodila isključivo jer je to njen muž zahtevao od nje, pa tako nikada nije imala preterano interesovanje za njega niti je ostvarila bliskost koja je normalna u odnosu majke i sina. U javnosti je čak izjavila i da nije bila spremna za majčinstvo, te da je trudnoću doživela kao nešto najgore što je moglo da je zadesi.

Osam meseci nakon što je rodila sina, francuska glumica pokušava po drugi put da izvrši samoubistvo i to na svoj 26-i rođendan. Kao razlog navela je bračne probleme sa kojima nije mogla da se izbori. 1962-ge godine razvodi se od Žaka, a njen pokušaj samoubistva i razvod je stavljaju u žižu interesovanja, što je rezultirao velikim brojem fanova koji su pokušavali da prate glumicu izjavljivajući joj ljubav.

Brižit nikada nije preterano želela da postane popularna i slavna pa je tako se trudila da što manje bude u javnosti, a 1974-e godine se povlači iz glumačih voda i menja život iz korena. Međutim, njen odlazak u penziju nije spečio novinare da i dalje informišu javnost o glumcinom životu, tako da 1983 -e godine izlazi trilogija o njenom životu i radu. Samo nekoliko dana kasnije, ne mogavši da izdrži pritisak javnosti ona pokušava po treći put da izvrši samoubistvo.

Glumica je bila u kratkom braku i sa nemačkim milionerom Ganterom Saksom sa kojim je nakon braka ostala u prijateljskim odnosima, a četrti brak ozvaničila je 1992-ge godine sa Bernandom Ormalom sa kojim je i dan danas u braku.

Popularni citati Brižit

“Uvek sam radila šta sam htela. Znam da imam više “petlje” od mnogih muškaraca. Mogli bi da se ugledaju na mene. Uvek sam stajala iza onog što sam radila i govorila.”
“Kad ulaziš u prostoriju, hodaj uzdignute glave i izgledaj kao da želiš da poševiš svakoga. Najlepša si žena na svetu i uživaj u tome, neće potrajati. “
“Možete da budete i bosonogi, ali da budete srećni. Zaista sam više puta bila na ivici da izvršim samoubistvo. Imala sam sve, a bila sam nesrećna. Pravo je čudo da sam još živa”
“Moja iskustva sa muskarcima: jedni previše dugo oklevaju, ne nalaze pocetak i ne stizu do kraja. Drugi zele da odmah pocnu sa krajem. “
“Bolje je biti neveran nego veran bez želje za neverom.”
“Mogu da me nazivaju najvećom grešnicom, ali ja sam u miru sama sa sobom.”
“Sada ako na svetu postoji makar jedna žena koja nikada nije želela popularnost, a koja je dobila i previše popularnosti, onda sam to ja.”
“Dala sam svoju lepotu i mladost muškarcima, ali ću zato svoje iskustvo i mudrost da dam životinjama.”
“Ja sam shvatila da su u životu najvažnije stvari ljubaznost i nežnost. Ja ne mogu bez njih. “

Da li ste znali da…

…da je čuvena spisateljica Žinet Vinsendu napisala biografiju Brižit pod nazivom: „Brižit Bardo: život, legenda, film“ u kojoj navodi da je glumica imala preko sto ljubavnika i ljubavnica?
…da je Brižit veliki humanista, posebno osvrtajući se na prava životinja. 1986-e godine osnovala je i fondaciju za zaštitu životinja koju je pokrenula kada je prodala svoj nakit?
…da prezire sve što je veštačko, posebno plastične operacije i slične stvari, prihvatila je dolazak starosti kao normalnu pojavu, a izjavila je da je jedna od retkih glumica koja stari prirodno i dostajanstveno?
…da je ova legendarna lepotica visoka 169 cm i teška 57 kg?
…da je 1969 -e godine njen lik je izabran za model francuskog nacionalnog simbola Marijane?
…da su joj partneri na snimanju filmova bili neki od kultnih glumaca poput: Alana Delona, Žan Gabena, Šon Konerija, Klaudija Karinala, Marčela Mastojanija, Džejn Birkina i Žana Moroa?

Bred Pit - Glumac, producent, oskarovac

Biografije

Bred Pit (rođen kao William Bradley Pitt, 18. decembra 1963. u Šouniju, Oklahoma) je američki glumac i filmski producent, jedan od najistaknutijih i najnagrađivanijih umetnika svoje generacije.

Rani život i obrazovanje

Bred je odrastao u Springfildu, Misuri, u porodici sa dvoje mlađe braće i sestara. Njegov otac, Vilijam Alvin Pit, bio je vlasnik transportne kompanije, dok je majka, Džejn Etta Pit, radila kao školski savetnik. Odrastao je u konzervativnom južnobaptističkom okruženju, ali je kasnije istraživao različite duhovne puteve.

Pohađao je srednju školu Kickapoo, gde je bio aktivan u sportovima poput golfa, plivanja i tenisa, kao i u školskim debatama i dramskim sekcijama. Nakon srednje škole, upisao je Univerzitet Misuri, gde je studirao novinarstvo sa fokusom na oglašavanje. Međutim, dve nedelje pre diplomiranja, odlučio je da napusti fakultet i preseli se u Los Anđeles kako bi započeo glumačku karijeru.

Početak karijere (1987–1993)

Po dolasku u Los Anđeles, Bred je pohađao časove glume kod Roya Londona i radio razne poslove kako bi se izdržavao. Njegovi prvi glumački angažmani uključivali su epizodne uloge u televizijskim serijama poput "Another World", "Dallas" i "21 Jump Street".

Prvu veću pažnju Bred Pit privukao je ulogom J.D.-a, šarmantnog kriminalca, u filmu "Thelma & Louise" (1991). Ova uloga ga je etablirala kao seks simbol i otvorila vrata za značajnije projekte. Usledile su uloge u filmovima "A River Runs Through It" (1992) i "Legends of the Fall" (1994), koje su dodatno učvrstile njegov status u Holivudu.

Uspon ka slavi i priznanja

Tokom 1990-ih i 2000-ih, Bred je pokazao svoju svestranost ulogama u filmovima kao što su "Se7en" (1995), "12 Monkeys" (1995), za koji je dobio Zlatni globus i nominaciju za Oskara, "Fight Club" (1999), "Snatch" (2000) i "Ocean's Eleven" (2001) sa svojim nastavcima.

Njegova sposobnost da igra kompleksne likove dovela je do uloga u filmovima poput "The Curious Case of Benjamin Button" (2008), "Inglourious Basterds" (2009) i "Moneyball" (2011), za koje je dobio brojne nominacije i pohvale kritike.

Pročitajte i:

Producent i oskarovac

Osim glume, Bred je uspešan i kao producent. Njegova produkcijska kuća, Plan B Entertainment, stoji iza nagrađivanih filmova kao što su "12 Years a Slave" (2013), koji je osvojio Oskara za najbolji film, "The Big Short" (2015) i "Moonlight" (2016).

Godine 2020, Bred je osvojio svog prvog Oskara za najbolju sporednu ulogu u filmu "Once Upon a Time in Hollywood" (2019), u režiji Kventina Tarantina.

Privatni život

Bred je bio u braku sa glumicom Dženifer Aniston od 2000. do 2005. godine. Nakon toga, započeo je vezu sa glumicom Anđelinom Džoli, sa kojom ima šestoro dece, uključujući troje usvojene. Par se venčao 2014. godine, ali su se razveli 2016.

Njihov zajednički posed, vinograd Château Miraval u Francuskoj, postao je predmet pravnih sporova nakon razvoda.

Nasleđe i uticaj

Bred Pit je prepoznat kao jedan od najuticajnijih glumaca svoje generacije, poznat po izboru izazovnih i raznolikih uloga koje odražavaju njegovu posvećenost umetnosti. Njegov rad, kako ispred tako i iza kamere, ostavio je dubok trag u savremenoj kinematografiji.

Barbra Strejsend – od siromaštva do ikone 20. veka

Biografije

Prve nastupe imala je u malim klubovima, gde je redovno pevala za večeru i nekoliko dolara.

Barbara Džoan „Barbra“ Strejsend, rođena 24. aprila 1942. u Bruklinu u Njujorku, odrasla je u jevrejskoj porodici u kojoj su siromaštvo i gubitak bili duboko ukorenjeni u svakodnevni život.

Njen otac Emanuel, koji je radio kao profesor u srednjoj školi, umro je od epileptičnog napada kada je Barbra imala samo 15 meseci.

Majka Dajana, bivša sekretarica i pevačica, ostala je sama sa dvoje dece, a njihov život se naglo pretvorio iz finansijske sigurnosti u borbu za opstanak.

Njeno detinjstvo je bilo obeleženo emocionalnom distancom i nedostatkom roditeljske podrške, zbog čega se osećala izopšteno među svojim vršnjacima. Strejsend je još kao devojčica znala da želi da postane glumica. Volela je muziku, ali je glumu smatrala svojom pravom ambicijom.

Sa trinaest godina snimila je svoj prvi demo, a u srednjoj školi bila je deo hora u kojem je pevala sa kolegom Nilom Dajmondom.Prve nastupe imala je u malim klubovima, gde je redovno pevala za večeru i nekoliko dolara.

Bila je odlučna, samouverena i talentovana, a nakon što je završila srednju školu sa samo 16 godina, iznajmila je mali stan u Njujorku kako bi mogla da ide na audiciju za lokalna pozorišta uprkos protivljenju svoje majke.

Prkos stereotipima i proboj na scenu

Njen glas, svojim neverovatnim dometom i osetljivošću, ubrzo ju je izdvojio iz gomile. Ipak, pažnju šire publike i muzičke kritike privukla je 1962. izdavanjem albuma „The Barbra Streisand Album“, koji joj je doneo dve Gremi nagrade.

Dok je njena muzička karijera brzo rasla, Strejsend se uporno vraćala svojoj prvobitnoj ljubavi – glumi. Godine 1968. debitovala je na filmu kao Fani Bris u filmu „Funny Girl,“ adaptaciji istoimenog brodvejskog mjuzikla.

Film je postigao ogroman uspeh, a Strejsendova je za svoj debi osvojila Oskara za najbolju glumicu. Taj trenutak označio je početak jedne od najdužih i najuticajnijih filmskih karijera u istoriji američke kinematografije.

U filmovima kao što je „Hello, Doll!“ (1969), “ The Way We Were“ ( (1973) i „A star is born“ (1976) Strejsend je kombinovala svoje glumačke instinkte i muzički talenat, dajući svojim likovima autentičnost i dubinu.

Glumica, reditelj, producent – žena ispred svog vremena

Barbra Strejsend nije prihvatila pasivnost, ni u životu ni na ekranu. U vreme kada su žene retko preuzimale kontrolu nad produkcijom, osnovala je sopstvenu produkcijsku kuću Barwood Films.

Godine 1983. režirala je i glumila u filmu „Yentl“, priči o jevrejskoj devojci koja se prerušila u mladića kako bi mogla da uči. Film je bio rizičan projekat, ali je osvojio Zlatni globus za najbolji film, a Strejsend je postala prva žena u istoriji koja je osvojila Zlatni globus za režiju.

Nastavila je da režira i producira filmove koji odražavaju njena interesovanja – emotivne priče sa snažnim ženskim likovima, često prožete temama identiteta, porodice i neostvarenih želja. Među njima su istaknuti „The Prince of Tides“ (1991) i „The Mirror Has Two Faces“ (1996), koji su dodatno učvrstili njenu poziciju u Holivudu ne samo kao glumice već i kao rediteljke.

Uspeh je pratila stalna potreba za validacijom – zbog njenog izgleda, glasa, jevrejskog porekla i ambicija koje mnogi nisu bili svesni ili nisu hteli da prihvate. Strejsend nikada nije operisala nos uprkos studijskom pritisku, i nikada nije promenila svoje prezime kako bi bilo zvučnije. Upravo zbog svoje istrajnosti u očuvanju sopstvenog identiteta postala je simbol autentičnosti.

Privatni život i društveni angažman

Iako je privatni život Barbre Strejsend često bio tema tabloida, ona se uvek klonila senzacionalizma. Bila je udata za glumca Eliota Gulda sa kojim ima sina Džejsona, a kasnije se udala za glumca Džejmsa Brolina sa kojim je u braku dugi niz godina.

Pored muzike i filma, posvetila se i društvenom angažmanu. Aktivna je u borbi za ženska prava, zaštitu životne sredine, LGBTQ+ ravnopravnost i liberalne političke vrednosti.

Osnovala je sopstvenu fondaciju koja finansira brojne humanitarne projekte, a posebno se zalaže za ravnopravnost u medicini i pristup obrazovanju.

Višestruko nagrađivana, a ipak nezavisna

Barbra Strejsend je osvojila brojne nagrade: dva Oskara, deset Gremija, pet Emija, nagradu Toni, Zlatni globus i Predsedničku medalju slobode. Ona je jedna od retkih osoba koja je osvojila sve četiri glavne američke nagrade za izvođačke umetnosti (EGOT), a njen doprinos muzici i filmu smatra se bezvremenskim.

Uprkos povremenom povlačenju iz javnog života, vraćala se koncertima, izdavala albume i učestvovala u javnim debatama, prenosi Index.hr.

Barbra Strejsend nije samo glumica, pevačica ili rediteljka, ona je kulturna ikona. Njena karijera traje više od šest decenija, a za to vreme je odbijala da ćuti ili da se uklopi, zbog čega je ostala jedna od najmoćnijih i najuticajnijih ličnosti američke popularne kulture.