Idealista kubanske revolucije
Ernesto Gevara de la Serna (14. jun 1928 – 9. oktobar 1967) bio je argentinski lekar i revolucionar koji je odigrao ključnu ulogu u kubanskoj revoluciji. Takođe je služio u vladi Kube nakon komunističkog preuzimanja vlasti, pre nego što je napustio Kubu kako bi pokušao da pokrene pobune u Africi i Južnoj Americi. Uhvaćen je i pogubljen od strane bolivijskih snaga bezbednosti 1967. godine. Danas ga mnogi smatraju simbolom pobune i idealizma, dok ga drugi vide kao ubicu.
Brze činjenice: Ernesto Gevara de la Serna
Poznat po: Ključna figura u kubanskoj revoluciji
Poznat i kao: Če
Rođen: 14. jun 1928. u Rosariju, provincija Santa Fe, Argentina
Roditelji: Ernesto Gevara Linč, Selija de la Serna i Ljosa
Preminuo: 9. oktobar 1967. u La Higueri, Valjegrande, Bolivija
Obrazovanje: Univerzitet u Buenos Ajresu
Objavljena dela: Dnevnici sa motocikla, Gerilski rat, Afrički san, Dnevnik iz Bolivije
Nagrade i priznanja: Vitez Velikog krsta Reda Južnog krsta
Supružnici: Hilda Gadea, Alejda Marč
Deca: Hilda, Alejda, Kamilo, Selija, Ernesto
Čuven citat: „Ako drhtiš od ogorčenja na svaku nepravdu, onda si moj saborac.“
Rani život
Ernesto je rođen u porodici srednje klase u Rosariju, Argentina. Njegova porodica je bila donekle aristokratskog porekla i mogla je da prati svoje poreklo do ranih dana argentinskog naseljavanja. Porodica se mnogo selila dok je Ernesto bio mlad. U ranom detinjstvu razvio je ozbiljnu astmu; napadi su bili toliko jaki da su svedoci ponekad strahovali za njegov život. Međutim, bio je odlučan da prevaziđe svoju bolest i bio je vrlo aktivan u mladosti, igrao je ragbi, plivao i bavio se drugim fizičkim aktivnostima. Takođe je stekao odlično obrazovanje.
Medicina
Godine 1947. Ernesto se preselio u Buenos Ajres kako bi se brinuo o svojoj baki. Ubrzo nakon toga ona je preminula, a on je upisao studije medicine. Neki veruju da ga je na studije podstakla njegova nemogućnost da spasi baku. Verovao je da je psihičko stanje pacijenta jednako važno kao i lekovi koje prima. Održavao je blizak odnos sa majkom i ostao fizički aktivan, iako ga je astma i dalje mučila. Odlučio je da napravi pauzu i ode na odmor, pauzirajući studije.
Dnevnici sa motocikla
Krajem 1951. Ernesto je sa svojim dobrim prijateljem Albertom Granadom krenuo na put kroz Južnu Ameriku. Prvi deo puta prešli su na Norton motociklu, ali je bio u lošem stanju i morali su da ga napuste u Santjagu. Putovali su kroz Čile, Peru, Kolumbiju i Venecuelu, gde su se razdvojili. Ernesto je nastavio ka Majamiju, a zatim se vratio u Argentinu. Tokom putovanja beležio je zapažanja, koja je kasnije pretočio u knjigu „Dnevnici sa motocikla“, prema kojoj je 2004. snimljen nagrađivani film. Putovanje mu je otvorilo oči za siromaštvo i bedu širom Latinske Amerike i želeo je da nešto preduzme, iako tada još nije znao šta tačno.
Gvatemala
Ernesto se vratio u Argentinu 1953. i završio medicinski fakultet. Međutim, gotovo odmah je ponovo krenuo na put, preko zapadnih Anda, putujući kroz Čile, Boliviju, Peru, Ekvador i Kolumbiju, pre nego što je stigao u Centralnu Ameriku. Na kraju se nastanio u Gvatemali, koja je tada sprovodila veliku reformu zemljišta pod predsednikom Hakobom Arbenzom. U tom periodu dobio je nadimak „Če“, što je argentinski uzvik sličan „hej“. Kada je CIA oborila Arbenza, Če je pokušao da se pridruži brigadi i bori se, ali je sve bilo gotovo isuviše brzo. Potražio je utočište u argentinskoj ambasadi pre nego što je obezbedio bezbedan prolaz za Meksiko.
Meksiko i Fidel
U Meksiku je Če upoznao Raula Kastra, jednog od vođa napada na kasarnu Moncada 1953. na Kubi. Raul ga je ubrzo upoznao sa svojim bratom Fidelom, vođom pokreta 26. jul koji je imao za cilj da zbaci kubanskog diktatora Fulhensija Batistu. Če je želeo da se suprotstavi američkom imperijalizmu koji je iz prve ruke video u Gvatemali i drugde u Latinskoj Americi. Odmah se pridružio revoluciji, a Fidel je bio oduševljen što ima lekara u timu. U to vreme, Če se zbližio i sa revolucionarom Kamilom Sjenfuegosom.
Prelazak na Kubu
Če je bio jedan od 82 čoveka koji su se u novembru 1956. ukrcali na jahtu Granma. Granma, dizajnirana za samo 12 putnika i natovarena zalihama, gorivom i oružjem, jedva je stigla do Kube, stigavši 2. decembra. Če i ostali su krenuli ka planinama, ali su ih bezbednosne snage ubrzo pronašle i napale. Manje od 20 od originalnih boraca sa Granme uspelo je da se domogne planina; među njima su bili braća Kastro, Če i Kamilo. Če je bio ranjen, pogođen u okršaju. U planinama su se pripremili za dugu gerilsku borbu, napadali vladine položaje, širili propagandu i privlačili nove regrute.
Če u revoluciji
Če je bio ključna figura Kubanske revolucije, možda odmah iza Fidela Kastra. Bio je pametan, posvećen, odlučan i čvrst, iako ga je astma stalno mučila. Unapređen je u komandanta i dobio je sopstvenu jedinicu. Lično se bavio obukom svojih boraca i indoktrinirao ih komunističkim idejama. Bio je organizovan i zahtevao disciplinu i težak rad od svojih ljudi. Povremeno je dopuštao stranim novinarima da posete njegove kampove i pišu o revoluciji. Njegova jedinica bila je veoma aktivna, učestvujući u nekoliko sukoba sa kubanskom vojskom tokom 1957. i 1958.
Batistina ofanziva
Leta 1958. Batista je poslao velike snage u planine s ciljem da uhvati i uništi pobunjenike jednom zauvek. Ova strategija bila je ogromna greška i ozbiljno se obila o glavu. Pobunjenici su dobro poznavali planine i uspešno nadmudrivali vojsku. Mnogi vojnici su dezertirali ili čak prešli na drugu stranu. Krajem 1958, Kastro je odlučio da je vreme za odlučujući udar. Poslao je tri kolone, među kojima je bila i Čeova, ka središtu zemlje.
Santa Klara
Če je dobio zadatak da osvoji strateški važan grad Santa Klaru. Na papiru, to je izgledalo kao samoubistvo. Tamo se nalazilo oko 2.500 vladinih vojnika, sa tenkovima i utvrđenjima. Če je imao samo oko 300 iscrpljenih ljudi, slabo naoružanih i gladnih. Međutim, moral među kubanskim vojnicima bio je nizak, a stanovništvo Santa Klare uglavnom je podržavalo pobunjenike. Če je stigao 28. decembra i borbe su počele. Do 31. decembra, pobunjenici su kontrolisali policijsku stanicu i grad, ali ne i utvrđene kasarne. Vojnici unutra su odbijali da se bore ili da izađu, a kada je Batista čuo za Čeovu pobedu, odlučio je da je vreme da napusti zemlju. Bitka za Santa Klaru bila je najveći pojedinačni sukob Kubanske revolucije i poslednja kap za Batistu.
Nakon revolucije
Če i ostali pobunjenici ušli su trijumfalno u Havanu i počeli da uspostavljaju novu vladu. Če, koji je već u planinama naredio pogubljenje nekoliko izdajnika, bio je zadužen (zajedno sa Raulom) da pronađe, izvede pred sud i pogubi bivše Batistine funkcionere. Če je organizovao stotine suđenja Batistinim saradnicima, većinom iz vojske i policije. Većina tih suđenja završavala se osudom i pogubljenjem. Međunarodna zajednica bila je zgrožena, ali Če nije mario: bio je iskreni vernik u Revoluciju i komunizam. Smatrao je da mora da se postavi primer za one koji su podržavali tiraniju.
Državne funkcije
Kao jedan od retkih ljudi kojima je Fidel Kastro u potpunosti verovao, Če je bio veoma zauzet u postrevolucionarnoj Kubi. Postavljen je za ministra industrije i direktora Kubanske banke. Ipak, Če je bio nemiran duh, te je često putovao u inostranstvo kao svojevrsni ambasador revolucije s ciljem poboljšanja međunarodnog položaja Kube. Tokom svog vremena u vlasti, nadgledao je transformaciju kubanske ekonomije u komunistički sistem. Bio je ključan u izgradnji odnosa između Sovjetskog Saveza i Kube, kao i u pokušaju da se sovjetske rakete dovedu na Kubu, što je, naravno, bio glavni faktor Kubanske raketne krize.
Če kao revolucionar
Godine 1965. Če je odlučio da nije stvoren da bude državni službenik, čak ni na visokom položaju. Njegovo zvanje bila je revolucija, i želeo je da je širi širom sveta. Nestao je iz javnog života (što je izazvalo netačne glasine o narušenim odnosima sa Fidelom) i počeo da planira revolucije u drugim zemljama. Komunisti su verovali da je Afrika najslabija karika u zapadnom kapitalističko-imperijalističkom lancu, pa je Če odlučio da ode u Kongo i podrži revoluciju koju je tamo predvodio Loren Deseire Kabila.
Kongo
Kada je Če otišao, Fidel je pročitao pismo celokupnoj kubanskoj javnosti u kojem je Če objavio svoju nameru da širi revoluciju i bori se protiv imperijalizma gde god da ga nađe. Uprkos njegovim revolucionarnim zaslugama i idealizmu, misija u Kongu bila je potpuni fijasko. Kabila se pokazao kao nepouzdan, Če i ostali Kubanci nisu uspeli da ponove uslove Kubanske revolucije, a ogromna plaćenička vojska pod vođstvom Južnoafrikanca "Ludog" Majka Hora poslana je da ih iskoreni. Če je želeo da ostane i pogine kao mučenik, ali su ga kubanske kolege ubedile da pobegne. Sve u svemu, Če je u Kongu proveo oko devet meseci i smatrao je to jednim od svojih najvećih neuspeha.
Bolivija
Po povratku na Kubu, Če je želeo da pokuša novu komunističku revoluciju, ovaj put u Argentini. Fidel i ostali su ga ubedili da će imati više šanse u Boliviji. Če je otišao u Boliviju 1966. Od samog početka, ova misija je takođe bila fijasko. Če i pedesetak Kubanaca koji su ga pratili trebalo je da dobiju podršku tajnih komunista u Boliviji, ali su se oni pokazali kao nepouzdani, pa čak je moguće da su ga upravo oni izdali. Takođe se suočavao sa CIA-om, koja je u Boliviji obučavala oficire u tehnikama protivgerilske borbe. Nije prošlo dugo pre nego što je CIA saznala da je Če u zemlji i počela da prati njegove komunikacije.
Kraj
Če i njegova iscrpljena grupa zabeležili su neke početne pobede protiv bolivijske vojske sredinom 1967. U avgustu, iznenada su napadnuti i trećina njegovih snaga je uništena; do oktobra, ostalo mu je svega oko 20 ljudi sa malo hrane i zaliha. Do tada je bolivijska vlada ponudila nagradu od 4.000 dolara za informacije koje bi dovele do njegovog hvatanja — što je bila velika suma za ruralnu Boliviju tog vremena. U prvoj nedelji oktobra, bolivijske bezbednosne snage su im se približavale.
Smrt
7. oktobra, Če i njegovi ljudi zaustavili su se da se odmore u klancu Juro. Lokalni seljaci su obavestili vojsku, koja je stigla. U borbi koja je usledila poginulo je nekoliko pobunjenika, a sam Če je ranjen u nogu. 8. oktobra je zarobljen živ, navodno je uzviknuo svojim hvatačima: "Ja sam Če Gevara i vredim vam više živ nego mrtav." Vojni i CIA službenici su ga ispitivali te noći, ali nije imao mnogo informacija da im pruži. Sa njegovim hvatanjem, pobunjenički pokret koji je vodio bio je praktično gotov. 9. oktobra naređenje je dato, i Če je pogubljen — ubio ga je narednik Mario Teran iz bolivijske vojske.
Nasleđe
Če Gevara je imao ogroman uticaj na svoj svet, ne samo kao ključna figura Kubanske revolucije, već i kasnije, kada je pokušavao da izveze revoluciju u druge zemlje. Postigao je mučeništvo koje je toliko priželjkivao i time postao veća od života ličnost.
Če je jedan od najkontroverznijih likova 20. veka. Mnogi ga obožavaju, naročito na Kubi, gde se njegovo lice nalazi na novčanici od 3 pezosa, a školska deca svakog dana izgovaraju zavet da će "biti kao Če". Ljudi širom sveta nose majice sa njegovim likom, najčešće prikazujući poznatu fotografiju koju je na Kubi snimio fotograf Alberto Korda (više ljudi je primetilo ironiju u činjenici da stotine kapitalista zarađuju novac prodajući poznatu sliku jednog komuniste). Njegovi obožavaoci veruju da se zalagao za slobodu od imperijalizma, idealizam i ljubav prema običnom čoveku, i da je umro za svoja uverenja.
Međutim, mnogi preziru Če Gevaru. Vide ga kao ubicu zbog njegove uloge u pogubljenjima Batistinih pristalica, kritikuju ga kao predstavnika propale komunističke ideologije i zgražavaju se nad njegovim upravljanjem kubanskom ekonomijom.
Ljudi širom sveta ili vole ili mrze Če Gevaru. U svakom slučaju, neće ga uskoro zaboraviti.
Izvori
Castañeda, Jorge C. *Compañero: the Life and Death of Che Guevara.* New York: Vintage Books, 1997.
Coltman, Leycester. *The Real Fidel Castro.* New Haven and London: the Yale University Press, 2003.
Sabsay, Fernando. *Protagonistas de América Latina*, Vol. 2. Buenos Aires: Editorial El Ateneo, 2006.
