Volfgang Amadeus Mocart (Wolfgang Amadeus Mozart)
Lični podaci
Puno ime Johanes Krisostomus Volfgangus Teofilus Mocart
Datum rođenja 27. januar 1756.
Mesto rođenja Salcburg, Sveto rimsko carstvo
Datum smrti 5. decembar 1791. (35 god.)
Mesto smrti Beč, Sveto rimsko carstvo
Volfgang Amadeus Mocart (nem. Wolfgang Amadeus Mozart, kršteno: Johanes Krisostomus Volfgangus Teofilus Mocart; Salcburg, 27. januar 1756 — Beč, 5. decembar 1791) bio je austrijski kompozitor i pijanista, jedan od najznačajnijih i najuticajnijih svetskih kompozitora klasične muzike.
Mocartov rad od preko šest stotina dela, pokriva gotovo sve žanrove njegovog doba, uključujući simfonije, koncerte, kamernu muziku, muziku za klavir, operske i horske kompozicije.
U svom najranijem detinjstvu u Salcburgu, Mocart je pokazao neverovatne sposobnosti svirajući klavijature i violinu. Sa samo pet godina njegovo komponovanje i nastupi su bili cenjeni i uvažavani od strane evropskog plemstva i aristokratije. Kada je napunio sedamnaest godina, dobio je posao muzičara na dvoru u Salcburgu. Međutim, odrastao je nespokojan i nezadovoljan, često je putovao u potrazi za boljim položajem, ali uvek aktivno komponujući. Tokom posete Beču 1781. godine, nakon što je dobio otkaz na dvoru, odlučio je da se naseli u ovom gradu, gde je kasnije stekao slavu. Interesantno da je Mocart ostao u Beču do kraja života, uprkos tome što je prolazio kroz teške finansijske situacije. U poslednjim godinama svog života, komponovao je mnoga poznata dela, veliki broj simfonija, poznate koncerte i opere, kao i njegovo poslednje delo, nezavršeni Rekvijem. Okolnosti njegove prerane smrti, predmet su mnogih spekulacija, digavši Mocarta na nivo mita.
Rano detinjstvo
Mocart je rođen 27. januara 1756. godine, u Salcburgu u današnjoj Austriji, tada glavnom gradu nezavisne nadbiskupije u Svetom rimskom carstvu. Bio je najmlađi sin Leopolda Mocarta i Ana Marije Mocart (devojačko Pertl). Leopold je bio podkapelmajstor na dvoru arhiepiskopa od Salcburga, povremeno je i komponovao po narudžbini, a bio je iskusan učitelj. Zbog velike stope smrtnosti male dece u Evropi u to vreme, od sedmoro dece iz ovog braka, preživeli su samo starija sestra, Marija Ana, zvana Nanerl, i Volfgang Amadeus. Volfgang Amadeus je kršten dan nakon rođenja, u katedrali sv. Ruperta imenom Johanes Krisostomus Volfgangus Teofilus Mocart. Sebe je nazivao „Wolfgang Amadè Mozart“, ali korišćene su razne druge varijante njegovog imena.
Mocart se rodio i proveo je detinjstvo sve do svoje sedamnaeste godine u ulici Getreidegasse, broj 9, u Salcburgu. U toj kući se danas nalazi veliki broj predmeta, posebno instrumenata, iz Mocartovog detinjstva. To je jedno od najposećenijih mesta u Salcburgu i predstavlja utočište za muzičare i muzičke fanove širom sveta.
Mocartova muzička veština već je bila uočljiva kada je imao samo nekoliko godina. Njegov otac Leopold bio je jedan od vodećih evropskih učitelja muzike, čija je uticajna knjiga Pisani članak o osnovama sviranja violine (nem. Versuch einer grundlichen Violinschule) objavljena godine kada je rođen Mocart. Nakon Volfgangovog rođenja, Leopold zapostavlja posao kako bi se posvetio isključivo učenju i vaspitavanju svog deteta. Otac je Volfganga naučio da svira violinu i klavir, a kako je brzo učio, svoje prve kompozicije je napisao kada je imao svega pet godina. Leopold mu je istovremeno bio i učitelj i roditelj, i sve vreme je bio svestan toga da mora Volfganga da formira kao čoveka, ali i kao umetnika.
Leopold je ubrzo shvatio da može zaraditi mnogo novca ako predstavi svog sina evropskim dvorovima kao čudo od deteta. Jedanput, kad je Mocart bio bolestan, Leopold je izjavio da više brine o gubitku prihoda nego o dobrobiti svog sina. Moguće je da su stalna putovanja i hladna klima doprineli Mocartovoj bolesti kasnije u životu. Mocartova starija sestra Nanerl bila je vešta pijanistkinja i često je pratila svog brata i oca na turnejama.
Godine putovanja (1762—73)
Tokom godina u kojima se formirao kao muzičar, Mocart je nekoliko puta putovao po Evropi, počevši sa koncertom 1762. godine na dvoru izbornika Maksimilijana III od Bavarske u Minhenu i na austrijskom carskom dvoru u Beču. Duga koncertna turneja odvela ga je, zajedno sa porodicom, na dvorove u Minhenu, Manhajmu, Parizu, Londonu, Doveru, Hagu, Amsterdamu, Utrehtu, Mehelenu, pa ponovo u Pariz, i na kraju, natrag domu kroz Cirih, Donauešingen i Minhen.
Leopold Mocart nije dugo oklevao da iskoristi nadarenost svoje dece u obostranu korist. Oni će ga izdržavati u njegovoj starosti. Kratkotrajna tronedeljna turneja u Minhenu u januaru 1762. dok Mocartu nije bilo ni šest godina, bila je samo uvod u naredne, mnogo veće pohode. Ovaj očigledni uspeh ubrzo je doveo do dužeg boravka u Beču do kraja te iste godine, sa obaveznim muzičkim nastupima na imperijalnom dvoru, uz velikodušne novčane naknade. Za manje od mesec dana boravka u Beču, Leopold Mocart je položio 120 zlatnih dukata u svoju salcburšku banku, što je bilo više nego nečija dvogodišnja zarada.
Pa ipak, ovi izleti su bili zasenjeni velikom turnejom koja je zadržala četiri člana porodice Mocart u inostranstvu više od tri godine, od juna 1763. do novembra 1766. Veliki deo te turneje je prošao u dužim boravcima u važnim muzičkim središtima: pet meseci u Parizu, 15 meseci u Londonu, a onda u povratku još tri meseca u Parizu, sa čestim zastajanjem duž puta, uglavnom u nemačkim državama i Holandiji. Slava brat-sestra dueta proširila se zapadnom Evropom, sa mnogim prilikama da pokažu svoj šarm i prerano razvijeno muzičko majstorstvo.
U svakom od gradova, porodica Mocart mogla je sa sigurnošću očekivati poziv od lokalnog vladara, vlastele i bogate aristokratije. Obično su nakon jednog nastupa sledili pozivi za druge nastupe. U Londonu, reklame za Mocartove koncerte, koje je u najvećoj meri pisao Leopold Mocart, bile su upućene vlasteli i plemstvu. Svugde gde su išli, porodica Mocart se isključivo oslanjala na ovu vrstu publike.
Mocart je napisao svoju prvu simfoniju kad je imao osam godina. Moguće je da je njegov otac zapisao najveći deo sadržaja koji je Mocart proizveo.
Zbog uzastopnih uspeha i nedostatka želje za povratkom u Salcburg, stalno su odlagali da se vrate kući. Često su bili obasuti aplauzima i blagonaklonošću velikih, gledano iz ugla nagrađivanja i zarada koje su uživali. Nakon svega ovoga, Salcburg je izgledao kao tmurna perspektiva, kako novčano, tako društveno i emocionalno. To je bilo mesto gde je Leopold Mocart bio samo sluga, slabo plaćen i malo cenjen. Kad se porodica vratila u Salcburg, Mocartu je bilo deset godina i već je bio iskusan izvođač i kompozitor.
Na svojim putovanjima susreo je mnoge čuvene muzičare i upoznao se sa delima mnogih drugih velikih kompozitora. Među njima su: Georg Fridrih Hendl, Jozef Hajdn i Johan Kristijan Bah koji je imao veoma veliki uticaj na Mocarta tokom njihovih susreta u Londonu 1764. i 1765. Porodica ponovo odlazi u Beč kasne 1767. i ostaje tamo do decembra 1768. Nakon godinu dana u Salcburgu, Leopold i Volfgang odlaze u Italiju, ostavljajući Volfgangovu majku i sestru kući. Ovo putovanje je trajalo od decembra 1769. do marta 1771, i poput ranijih putovanja, imalo je za svrhu pokazivanje mladićevih sposobnosti kao izvođača i sve zrelijeg kompozitora.
U Bolonji se susreće sa Jozefom Mislivečekom i Đovanijem Batistom Martinijem i biva prihvaćen za člana tamošnje čuvene Filharmonijske akademije. U Rimu je čuo izvođenje Miserere mei, Deus od Gregorija Alegrija u Sikstinskoj kapeli, koju je zatim zapisao u celosti po sećanju, popravljajući kasnije samo sitne greške, praveći prvi ilegalni primerak ove brižno čuvane svojine Vatikana. Oko porekla i istinitosti ove priče se i dalje vodi debata.
U Milanu je Mocart napisao operu Mitridat, kralj Ponta 1770, koja je bila izvedena sa uspehom. Ovo je vodilo do daljnjih ponuda za komponovanje opera. Malo kasnije, Leopold i Volfgang se dva puta vraćaju u Milano (avgust – decembar 1771. i oktobar 1772. – mart 1773.) na komponovanje i prvo izvođenje Askanija u Albi 1771, pa potom Lučio Sile 1772. Leopold se nadao da će ove posete pomoći njegovom sinu da dobije posao kompozitora u Italiji, ali ove se nade nisu nikad ispunile.
Pri kraju svog završnog boravka u Italiji, Mocart je napisao i danas često izvođeni motet Exsultate, jubilate, K.165. Takođe je primetio dela poznatih ljudi van muzike, poput staklene harmonike Bendžamina Frenklina za koju je napisao nekoliko kompozicija.
Mocart na dvoru u Salcburgu (1773—77)
Nakon što se konačno vratio sa ocem iz Italije 13. marta 1773, Mocart se zapošljava kao dvorski muzičar kod vladara u Salcburgu, princa-nadbiskupa Hjeronimusa Koloreda.
Kompozitor je bio miljenik u Salcburgu gde je imao veliki broj prijatelja i obožavalaca. Tu je imao priliku da radi u mnogim žanrovima uključujući simfonije, sonate, kvartete za žičane instrumente, serenade i nekoliko manjih opera. Neki od ovih ranih radova se izvode i danas. Od aprila do decembra 1775, Mocart je razvio entuzijazam za komponovanje violinskih končerta, proizvodeći niz od pet (jedinih koji je ikada napisao), uz stalno poboljšanje muzičke istančanosti. Zadnja tri violinska končerta (K. 216, K. 218, K. 219) sada su osnova njegovog muzičkog repertoara.
1776. usmerio je svoje napore na komponovanje klavirskih končerta, čiji vrhunac je bio Es-dur končerto K. 271 iz rane 1777. Kritika ga smatra prekretnicom u njegovom muzičkom radu.
Uprkos ovim umetničkim uspesima, Mocart je bio sve nezadovoljniji boravkom u Salcburgu i udvostručio je svoje napore kako bi pronašao neko drugo prebivalište. Jedan od razloga je naizgled bila njegova niska plata, 150 forinti godišnje, ali i to da je Mocart čeznuo za sastavljanjem opera, a u Salcburgu je imao samo retke prilike za to. Stanje se pogoršalo 1775. kada je dvorsko pozorište zatvoreno.
Dve duge ekspedicije u potrazi za poslom (Leopold i Volfgang su zajedno tražili) prekinuo je ovaj dugi boravak u Salcburgu; posetili su Beč od 14. jula do 26. septembra 1773. i Minhen od 6. decembra 1774. do marta 1775. Nijedna poseta nije dovela do novog zaposlenja, ali je putovanje u Minhen dovelo do uspešnog prvog izvođenja opere Lažna baštovanka.
Boravak u Parizu (1777—78)
Mocart sa Ordenom zlatne mamuze koju je 1970. primio od pape Klimenta XIV. Ovo je kopija iz 1977. dela koje je izgubljeno.
U avgustu 1777. Mocart daje ostavku na poziciju u Salcburgu[22] i 23. septembra kreće u još jednu potragu za zaposlenjem, s posetama Augsburgu, Manhajmu, Parizu i Minhenu. Budući da nadbiskup Koloredo ne bi dopustio Leopoldu da putuje, Mocartova majka Ana Marija ga je pratila na putovanjima.
Mocart se upoznao sa članovima orkestra u Manhajmu, najboljim u Evropi u to vreme. Tu su bili neki izgledi za zapošljavanje u Manhajmu, ali bez uspeha, i Mocart odlazi u Pariz 14. marta 1778. gde nastavlja svoju potragu. Njegova sreća u Parizu jedva da je bila bolja. U jednom od njegovih pisama poslatih kući navodi mogućnost da dobije posao kao orguljaš u Versaju, ali Mocart nije bio zainteresovan za to. Zapao je u dug i morao je rasprodati svoje dragocenosti. Ova poseta se dogodila u vreme kad se Mocartova majka razboleva i umire 3. jula 1778.
Dok je Volfgang bio u Parizu, Leopold je energično tražio mogućnosti za njegov povratak u Salcburg. Uz podršku lokalnog plemstva osigurao mu je bolji posao dvorskog orguljaša i koncert-maestra. Godišnja plata bila je 450 forinti, ali je Volfgang nerado prihvatio. Nakon što je napustio Pariz 26. septembra 1778. boravio je u Manhajmu i Minhenu, još uvek u nadi da će dobiti posao izvan Salcburga. U Minhenu je opet naišao na Alojsiju, koja nije bila veoma uspešna pevačica, a ona mu je jasno stavila do znanja da više nije zainteresovana za njega.
Mocart je napokon stigao kući 15. januara 1779. te započeo novi posao, ali njegovo nezadovoljstvo Salcburgom je bilo neumanjeno.
Mocart u Beču (1781—1791)
U januaru 1781. Mocartova opera Idomenej premijerno je izvedena s „velikim uspehom“ u Minhenu. Sledećeg marta kompozitor je bio pozvan u Beč, gde je njegov poslodavac, nadbiskup Koloredo, prisustvovao proslavi stupanja Jozefa II na austrijski presto. Mocart, svež nakon obožavanja koje je zaradio u Minhenu, bio je uvređen kada ga je Koloredo tretirao kao pukog slugu, a posebno kada mu je nadbiskup zabranio da svira pred carem kod grofice Tun za novčanu naknadu koja je jednaka polovini godišnje plate u Salcburgu. Ovo je dovelo do svađe koja je kulminirala u maju, nakon čega je Mocart otpušten na veoma uvredljiv način. U Beču je, međutim, Mocart postao svestan nekih bogatih mogućnosti, pa je zato odlučio da se tamo nastani kao slobodni izvođač i kompozitor.
Svađa s nadbiskupom bila je teža za Mocarta, jer je i njegov otac stao protiv njega. Nadajući se da će se bespogovorno vratiti Koloredu nazad u Salcburg, Leopold je razmenio intenzivna pisma sa svojim neposlušnim sinom, pozivajući ga da se pomiri sa svojim poslodavcem. Međutim, Volfgang je strastveno branio svoju nameru da nastavi samostalnu karijeru u Beču. Rasprava je završila tako što je Mocart smenjen, oslobađajući se od zahteva okrutnog poslodavca i preterano zabrinutog oca. Mocartov biograf Solomon je video njegovu ostavku kao „revolucionarni korak“ koji će uveliko izmeniti tok njegovog života.
Godina 1782. je bila uspešna godina za Mocartovu karijeru. Nastupao je često kao pijanista, a naročito važno je bilo njegovo takmičenje s Muzijem Klementijem pred carem 24. decembra 1781, a uskoro je bio priznat kao „najbolji klavijaturista u Beču“. Njegova opera Otmica iz Saraja (Die Entführung aus dem Serail) je bila vrlo uspešna i održao je niz koncerata u kojima je izvodio svoja muzička dela kao kompozitor i solista.
Dana 4. avgusta 1782. godine, oženio je Konstancu Veber protiv želja svoga oca. On i Konstanca su imali šestero dece, ali samo dvoje nisu umrli u detinjstvu. Oboje, Karl Tomas (1784—1858) i Franc Ksaver Volfgang (1791-1844), nisu se ženili niti imali decu.
Godine 1784. postaje slobodni zidar i nagovara svoga oca da se takođe pridruži tom tajnom društvu pre njegove smrti 1787. godine. Njegova poslednja opera, Čarobna frula (Die Zauberflöte), sadrži mnoge slobodno-zidarske teme i alegorije.
Život mu je bio pun novčanih teškoća i raznih bolesti. Često nije bio plaćen za svoj rad, a i malo novaca koje bi dobio brzo je potrošio na ekstravagantan način života. Mocart je proveo 1786. godinu u Beču, u jednom stanu koji se može i danas posetiti u ulici Domgasse 5 iza katedrale Svetog Stefana. Tu je komponovao Figarovu ženidbu (Le Nozze di Figaro).
Preminuo je 5. decembra 1791. u 00:55 časova. Imao je samo 35 godina. Uzrok smrti se ne zna sa sigurnošću. Zvanični uzrok je hitziges Frieselfieber, u prevodu „ekstremna groznica sa osipom poput zrna prosa“, ali to predstavlja više opis simptoma nego dijagnozu. Predloženo je nekoliko stotina uzroka Mocartove smrti: reumatska groznica, streptokokna infekcija, trihineloza, grip, trovanje živom, kao i redak poremećaj bubrega. Skromna sahrana nije predstavljala pravi odraz kompozitorove popularnosti; spomeni i koncerti u znak sećanja na Mocarta u Beču i Pragu su bili dobro posećeni. Slava mu je samo rasla posle smrti, i mnoge biografije i sabrana dela su ubrzo objavljena zbog velike potražnje.
Muzička dela
Spisak kompozicija Volfganga Amadeusa Mocarta i Spisak opera Volfganga Amadeusa Mocarta
Volfgang Amadeus Mocart je bio veoma plodan kompozitor. Njegov opus obuhvata preko 600 dela najrazličitijih žanrova:
simfonije — najpoznatije su Pariska, Hafner, Linc, Praška, Simfonija broj 40 i Jupiter;
klavirski koncerti — najpoznatiji su broj 21, broj 25 i broj 26;
violinski koncerti — najpoznatiji su br. 3 i br. 5;
klavirskih sonata — najpoznatija je br. 11 ili Turski marš;
violinske sonate;
gudački kvarteti — najpoznatiji su Hajdn kvarteti;
gudački kvinteti;
serenade — najpoznatija je Mala noćna muzika;
opere — najpoznatije su Otmica iz saraja, Figarova ženidba, Don Đovani, Tako čine sve i Čarobna frula;
mise — najpoznatije su Krunidbena misa i Velika misa;
nedovršeni Rekvijem
Izvor: Wikipedia
