Sukobi između Indije i Pakistana dostigli su novu opasnu fazu nakon što je indijska vojska pokrenula vojnu operaciju nazvanu „Operacija Sindor“. Napadi su usledili kao odgovor na masakr u Pahalgamu, delu Kašmira pod indijskom kontrolom, gde su teroristi ubili 26 turista, većinom muškaraca, pred očima njihovih porodica. Indija je optužila Pakistan za podršku terorističkim grupama koje su odgovorne za napad, što je Islamabad odlučno negirao.

Eskalacija nemira u Kašmiru dolaze u trenutku kada je nepoverenje između Indije i Pakistana tokom godina samo raslo, uz gotovo nikakve diplomatske napore da se premosti jaz između njih.

Svet mora da bude zabrinut zbog rastućih tenzija između ovih nuklearno naoružanih suseda koji se nalaze u dugotrajnom stanju neprijateljstva.

Indija tvrdi da su njeni raketni napadi bili odgovor na brutalan ubistvo turista koji su uživali blizu Pahalgama u Kašmiru, kada su militanti otvorili vatru, ubivši 26 osoba i ranivši desetine 22. aprila.

Indija je optužila Pakistan da skriva, naoružava i štiti militantne organizacije čiji su borci infiltrirali gotovo 500 milja dugu granicu u Kašmiru i napadali državu.

Pakistan je odbacio ove optužbe i tvrdi da samo podržava pravo na samoodređenje Kašmiraca. Međutim, ovog puta situacija je bila drugačija, jer su turisti koji su ranije uglavnom bili pošteđeni od strane militanata, sada postali meta napada.

Ubijani su samo muškarci

I ubijani su samo muškarci – u nekim slučajevima, pogubljeni pred očima svojih porodica.

Značajno je da je Indija nazvala svoju odmazdu „Operacija Sindor“. Sindor je crveni prah koji žena nosi u razdeljku kose, simbolizujući bračni status. U napadu na turiste kod Pahalgama, mnoge žene su ostale udovice.

• Francuski lučki radnici se pobunili: Odbijamo da učestvujemo u genocidu
• Nemački ministar: Priznavanje palestinske države trenutno bi bio loš signal

Nekoliko dana nakon ubistava, indijski premijer Narendra Modi izjavio je: „Kažem celom svetu, Indija će identifikovati, pratiti i kazniti svakog teroristu i njihove saučesnike. Progonićemo ih do kraja sveta. Indijski duh nikada neće biti slomljen terorizmom. Terorizam neće proći nekažnjeno. Učinićemo sve da obezbedimo da pravda bude zadovoljena“.

Drugi načini napada i pretnji

Indija je pojačala diplomatsku ofanzivu proterujući vojne savetnike i obustavljajući ključni sporazum o deljenju voda, poznat kao Indus Water Treaty.

Pakistan je uzvratio. Premijer Šahbaz Šarif je predsedavao sastankom Nacionalnog saveta bezbednosti, usvojivši recipročne mere i naglasio da bi obustava sporazuma o vodi bila smatrana činom rata.

Napetosti između dva nuklearna suseda, koja imaju decenije neprijateljstva i nepoverenja, dostigle su najviši nivo.

Indija i Pakistan su vodili nekoliko ratova i okršaja od sticanja nezavisnosti od Britanije 1947. godine. Godine 2019. dve zemlje su bile na ivici rata. Napad samoubilačkog bombaša na vojni konvoj ubio je najmanje 40 indijskih vojnika.

Indija je optužila Pakistan za pružanje utočišta islamističkim teroristima i sprovela ograničeni vazdušni napad na pakistansku teritoriju.

Kargilski rat iz maja 1999. godine doveo je do stanja koje je često opisivano kao nuklearna tačka zapaljenja.

Pakistanska vojska je tajno zauzela indijske položaje duž linije kontrole (LoC) – de fakto granice između indijskog i pakistanskog dela Kašmira.

Rat je izbio, a Pakistan je zatražio pomoć američkog predsednika Bila Klintona da deeskalira sukob. Vašingtonski sporazum je postignut, a tadašnji pakistanski premijer Navaz Šarif pristao je da povuče pakistanske trupe i vrati integritet LoC-a.

Savet „United Jihad Councila“, krovne organizacija ekstremističkih grupa, odbio je sporazum i odlučio da nastavi borbu protiv indijske države.

Napad na Bombaj 2008. godine

166 ljudi je ubijeno od strane deset terorista koji su pripadali grupi Lashkar-e-Taiba (LeT), za koju se sumnja da ima bliske veze sa pakistanskom obaveštajnom agencijom ISI.

Ubistva su trajala četiri dana na poznatim mestima u Bombaju. Jedini preživeli napadač, Ajmal Kasab, uhvaćen je i pre izvršenja kazne 2012. godine tvrdio da su napadači bili članovi ove terorističke grupe.

Između Indije i Pakistana postoji veliki deficit poverenja. Indija tvrdi da je pružila dovoljno dokaza o terorističkim grupama koje operišu iz Pakistana i napadaju indijsku državu i njen narod.

Pakistan to negira, tvrdeći da je on žrtva terorizma.

Kašmir kao epicentar nemira

Decenijama je Kašmir bio u vrtlogu nasilja, sukoba, ubistava i otmica. Pokret za pobunu iz kasnih 80-ih godina, koji je trajao decenijama, imao je podršku iz Pakistana.

Pakistan tvrdi da Kašmir ostaje nerešeni spor.

Najnoviji incident mogao bi uskoro da postane žarišna tačka sukoba, a svet treba da bude zabrinut zbog mogućih posledica.

Jozef Mengele, jedan od najokrutnijih nacističkih zločinaca, decenijama je živeo na slobodi u Južnoj Americi. Policijski dosije koji je do sada smatran nestalim otkriva kako je uspeo da izbegne pravdu.

Novinari redakcije nemačkoj javnog servisa MDR investigativ su tokom istraživanja došli do policijskog dosijea o nacističkom zločincu Jozefu Mengeleu, koji se do sada smatrao nestalim.

Dokumenta, koja očigledno potiču iz arhive argentinske savezne policije, sadrže osetljive podatke o Mengelovim boravcima posle Drugog svetskog rata – i dopunjuju dosadašnja saznanja o njegovom bekstvu i međunarodnoj poternici za njim. Prema informacijama redakcije MDR investigativ, dosije je iz arhive nestao 2002. godine.

Iz dokumenata se vidi da je Jozef Mengele u februaru 1959. planirao da uđe u Nemačku. U dosijeu se nalazi i odgovarajući zahtev upućen argentinskim vlastima – koji do sada nije bio poznat.

Ugledni istoričar i stručnjak za nacistički period, Bogdan Muzijal, detaljno je proučio kopije dosijea i ocenio ih kao autentične.

„Ovaj dosije proširuje naša dosadašnja saznanja. Pokazuje se da su pojedine države očigledno imale konkretnije informacije nego što se do sada pretpostavljalo.“

Mengele je 1959. hteo da doputuje u Nemačku, a da li je i bio – ne zna se

„Zanimljivo je to što je u februaru 1959. zatražio putovanje u Zapadnu Nemačku i to pod svojim pravim imenom. Znamo da su postojale glasine, znamo i da mu je otac tada bio bolestan. To se poklapa. I sada imamo potvrdu da je zaista nameravao da dođe kao Jozef Mengele. To pokazuje da se osećao sigurno. Rekao je – moj identitet je pravi, osećam se sigurno i idem čak u Nemačku da posetim oca.“

• Francuski lučki radnici se pobunili: Odbijamo da učestvujemo u genocidu
• Nemački ministar: Priznavanje palestinske države trenutno bi bio loš signal

Do sada su postojala samo nepotvrđena svedočenja o tome, kaže Muzijal za MDR investigativ.

Na pitanje da li je Mengele zaista ponovo bio u Nemačkoj, nemačko Ministarstvo spoljnih poslova je za MDR investigativ navelo da „nema informacije o tome da je Jozef Mengele zaista putovao u Saveznu Republiku Nemačku.“

Mengele u Aušvicu – selekcija i brutalni eksperimenti

Drugi svetski ratzavršio se pre 80 godina, u Evropi – 8. maja. To je bio i kraj Holokausta – ubistva šest miliona Jevreja. U središtu tog genocida nalazio se logor Aušvic-Birkenau, gde je ubijeno više od milion ljudi. U tom koncentracionom logoru Jozef Mengele je „radio kao lekar“.

Mengele je bio zadužen za selekciju – to znači da je birao među zatvorenicima ko će moći da radi ili da služi njegovim brutalnim medicinskim eksperimentima, odnosno da ostane u životu. Ostali su odmah ubijani u gasnim komorama.

Početkom 1945. Aušvic je oslobodila je Crvena armija.

Nedugo potom Mengele je nestao. Već u maju 1945. saveznici su za njim raspisali poternicu zbog masovnih ubistava.

Brojni nacistički zločinici su posle rata živeli u Južnoj Americi

Kao i mnogi drugi nacistički zločinci, iskoristio je haos posleratnog perioda i 1949. pobegao u Argentinu.

Brojni nacistički zločinci pobegli su u Južnu Ameriku. Argentina se – kao i mnoge zapadne države – rano fokusirala na borbu protiv komunizma. Nacisti su tada smatrani dobrodošlim saveznicima.

„Sve tadašnje (zapadne) vlade su primale nemačke naučnike. Pa i Argentina“, kaže Ariel Gelblung iz Centra „Simon Vizental“ u Buenos Airesu. Njegova organizacija širom sveta traga za nacističkim zločincima.

Do danas nije poznato da li je Mengele u Argentini zaista naučno radio. Finansijski je bio zbrinut – podržavala ga je imućna porodica. Živeo je komforno, u vili u jednom od najboljih delova Buenos Airesa. Nije bilo očiglednog razloga za bekstvo.

Ko je Mengeleu u Argentini dojavio da treba da beži?

Međutim, krajem pedesetih godina Mengele je navodno dobio informaciju da mu je neko na tragu. Bio je deo mreže bivših nacista koji su međusobno pomagali jedni drugima. Dok se on 1959. sklonio u Paragvaj, Adolf Ajhman – jedan od glavnih organizatora Holokausta – ostao je u Buenos Airesu.

To je za Ajhmana bilo kobno. Izraelska tajna služba Mosad ušla mu je u trag, otela ga i odvela u Izrael, gde je osuđen na smrt i pogubljen.

Jozef Mengele je, za razliku od njega, nastavio da živi na slobodi – prvo u Paragvaju, a zatim u Brazilu.

Redakcija MDR Investigativ imala je uvid u dokumente kod jednog kolekcionara i uspela da ih fotografiše.

„Ovi dokumenti potiču iz arhive argentinske policije. Ovde je zapisano kako su se stvari zaista odvijale – sa tačnim činjenicama i datumima“, kaže kolekcionar koji želi da ostane anoniman.

Prema saznanjima redakcije MDR Investigativ, dosije je nestao pre više od 20 godina. Zašto je toliko dugo bio sakriven? Policija je, kako tvrdi profesor Danijel Fajerštajn sa Centra za proučavanje genocida u Buenos Ajresu, pokušavala da zaštiti samu sebe.

„Pre nego što je Ajhman bio otet, Nemačka je po prvi put poslala informacije Argentini i tražila izručenje Jozefa Mengelea.“ Ali kada su argentinske snage bezbednosti stigle, Mengele je već bio u bekstvu.

„Upozoren je čak dva puta“, kaže Fajerštajn. Sumnja se da su dojave potekle iz samih policijskih krugova. Pokrenuta je interna istraga. „Ta interna istraga je bila tajna i uklonjena je iz zvaničnih dosijea.“

Odnos nemačkih vlasti prema Mengeleu

U raznim arhivama u Buenos Ajresu, kako navodi MDR Investigativ – ne postoje kopije pronađenog policijskog dosijea. Međutim, identični delovi teksta pojavljuju se u drugim dokumentima – što potvrđuje njegovu autentičnost.

Iz dokumenata nemačkog Ministarstva spoljnih poslova proizlazi da je Nemačka tek krajem 1959. Argentini uputila zahtev za Mengeleovo izručenje. Tri godine ranije, Mengele je pod svojim pravim imenom podneo zahtev za pasoš u nemačkoj ambasadi.

Argentinska policija, je očigledno znala gde se Mengele nalazi. Iz dosijea se takođe vidi da je argentinska policija još u januaru 1960. bila obaveštena da je Mengele pobegao u Paragvaj.

„Zanimljivo je da je Argentina znala gde se nalazi. Ni ja to nisam znao“, kaže istoričar Musial.

Još iste godine Mengele je pobegao dalje – u Brazil. Iz dosijea proizlazi da je brazilska policija još od 1963. od argentinskih vlasti tražila sve podatke o Mengeleu – uključujući otiske prstiju i fotografije. To ukazuje da je policija imala konkretne sumnje da se Mengele nalazio na teritoriji Brazila.

Šta su u to vreme znale nemačke vlasti? Spoljna obaveštajna služba BND sarađivala je sa Mengeleovim pomagačima – a do danas dozvoljava uvid u vrlo ograničen broj dokumenata.

Na upit redakcije MDR Investigativ, BND odgovara: „U uvid u spise o (…) ratnim zločincima i osobama optuženim za nacističke zločine u Južnoj Americi već su imali naučnici i medijski radnici. Ne može se unapred reći kada će koji dokumenti biti dostupni javnosti (…).“

Kritičari i danas zameraju nemačkoj državi da je vrlo malo radila na razotkrivanju saradnje i veza sa nacističkim zločincima – ili čak da je potpuno zakazala.

S tim se ne slaže istoričar Musial: „Zakazati bi značilo da je država zaista htela da ih goni. A u slučaju Mengelea se vidi da te volje uopšte nije bilo.“ Zato, tvrdi on, država nije zakazala. „Naprotiv – bila je uspešna. Jer njen cilj je zapravo bio: ne goniti.“

Mengele je do smrti 1979. živeo pod lažnim imenom u Brazilu. Njegov grob otkriven je 1985.

Ovaj ponovo pronađeni policijski dosije otvara nova pitanja – o saučesništvu Argentine, Brazila i Nemačke i odnosu prema jednom od najokrutnijih nacističkih zločinaca.

Konklava je jedan od najsvetijih i najzatvorenijih procesa unutar Katoličke crkve, događaj od ogromnog duhovnog, istorijskog i političkog značaja. Ova ceremonija, koja datira još iz srednjeg veka, predstavlja skup kardinala koji se okupljaju kako bi izabrali novog papu — naslednika svetog Petra i duhovnog vođu više od 1,4 milijarde katolika širom sveta.

Reč „konklava“ potiče od latinskog izraza “cum clave”, što znači „pod ključem“, jer se kardinali zatvaraju u strogo čuvanu prostoriju — Sikstinsku kapelu — i ostaju izolovani od spoljnog sveta dok ne donesu odluku o novom papi.

Ko ima pravo glasa?

U konklavi učestvuju isključivo kardinali mlađi od 80 godina. Broj kardinala-elektora varira, ali ih obično ima oko 120 do 135. U odabiru novog pape biće ih 133. Svi su dužni da se pre konklave presele u Vatikansku rezidenciju, gde ostaju u potpunoj izolaciji, bez telefona, interneta ili bilo kakvih sredstava komunikacije.

Dan početka konklave

Nakon devetodnevne žalosti zbog smrti prethodnog pape, konklava započinje svečanom misom u Bazilici svetog Petra. Ova misa nazvana “Pro eligendo Pontifice” okuplja sve vernike i kardinale u molitvi za mudrost i vođstvo Duha Svetoga.

• Francuski lučki radnici se pobunili: Odbijamo da učestvujemo u genocidu
• Nemački ministar: Priznavanje palestinske države trenutno bi bio loš signal

U popodnevnim časovima, kardinali u procesiji ulaze u Sikstinsku kapelu, pevajući drevne molitve kao što su Litanije svih svetih i Veni Creator Spiritus. Po dolasku u kapelu, polažu zakletvu tajnosti i odanosti. Ceremonijal-majstor tada izgovara ključnu frazu “Extra omnes” („Svi napolje“), nakon čega svi koji nisu deo konklave moraju da napuste prostoriju, a vrata se zatvaraju i zaključavaju.

Tok glasanja

Glasanje može početi odmah, ali češće počinje sledećeg dana. Svakog dana održavaju se četiri runde glasanja: dve pre podne i dve posle podne. Kardinali koriste unapred pripremljene listiće sa natpisom „Biram za vrhovnog pontifeksa“, na koje tajno upisuju ime svog kandidata.

Glasovi se zatim pažljivo broje od strane izabranih skrutatora (brojača glasova), dok tri druga kardinala proveravaju ispravnost celokupnog procesa. Da bi jedan kandidat bio izabran, mora da dobije dvotrećinsku većinu glasova.

Ako ni nakon više glasanja ne bude izabran papa, proces se privremeno prekida za dan molitve i razmatranja. U slučaju dugotrajne blokade, pravila dozvoljavaju prelazak na izbor između dva kandidata s najviše glasova, ali i tada je potrebna apsolutna većina.

Simbolika dima

Nakon svakog glasanja, glasački listići se spaljuju. Ako se iz dimnjaka Sikstinske kapele pojavi crni dim, to znači da novi papa nije izabran. Pojava belog dima simbolizuje da je izbor obavljen — Habemus Papam! („Imamo papu!“).

Nakon izbora

Izabrani kardinal najpre mora da prihvati izbor i da odabere svoje papsko ime. Zatim se povlači u posebnu prostoriju poznatu kao „Soba suza“, gde se prvi put oblači u belu papsku odeždu.

Ubrzo nakon toga, kardinal protođakon izlazi na balkon Bazilike svetog Petra i objavljuje. Potom se novi papa pojavljuje pred okupljenim vernicima i svetu upućuje svoj prvi blagoslov.

Konklava je događaj gde se drevna liturgijska simbolika susreće sa savremenim izazovima globalne Crkve. Iako je proces duboko ukorenjen u tradiciji, unutar njega se vode savremeni dijalozi o pravcu kojim bi Katolička crkva trebalo da ide: između očuvanja doktrine i neophodnosti modernizacije, između različitih kultura i lokalnih izazova širom sveta.

Administracija Donalda Trampa poslala je Evropi nedvosmislenu poruku: Prepušteni ste sami sebi.

Tokom tri vrtoglava meseca, Bela kuća je preokrenula decenije američke spoljne politike, najavila povlačenje svog prisustva sa kontinenta i zatražila brzo okončanje rata u Ukrajini – čak i ako bi to značilo da Ukrajina mora da prepusti deo svoje teritorije Moskvi.

Nova realnost je nešto na šta se Evropa tek treba da navikne, piše CNN. Ali 80 godina nakon što su američki i evropski saveznici primorali nacističku Nemačku na kapitulaciju, budućnost u kojoj je kontinent prepušten sam sebi u odbrani od ruske pretnje više nije hipotetička.

„Evropa je 80 godina živela u situaciji u kojoj se mir podrazumevao. I očigledno se činilo da je mir dolazio besplatno“, rekao je Roberto Čingolani, bivši italijanski ministar, a sada generalni direktor evropskog odbrambenog giganta Leonardo, za CNN prilikom nedavne posete sedištu kompanije u severnoj Italiji.

„Sada, iznenada, nakon invazije na Ukrajinu, shvatamo da se mir mora braniti“.

U poslednjih nekoliko godina, Velika Britanija, Francuska i Nemačka počele su da ulažu sredstva u svoje zastarele vojske, nakon zastoja u potrošnji sredinom 2010-ih.

Međutim, moglo bi proći još nekoliko godina dok se efekti tih ulaganja ne osete na prvoj liniji. Broj vojnika, količina naoružanja i borbena spremnost u Zapadnoj Evropi opali su od kraja Hladnog rata.

„Visok nivo iscrpljenosti u ratu u Ukrajini bolno je ukazao na trenutne slabosti evropskih zemalja“, napisao je Međunarodni institut za strateške studije, tink-tenk sa sedištem u Londonu, u svom direktnom pregledu evropskih snaga prošle godine.

Države bliže ruskoj granici se kreću brže. Trampova administracija je pozdravila Poljsku kao uzor.

„Poljsku vidimo kao uzornog saveznika na kontinentu: voljnu da investira ne samo u njihovu odbranu, već i u našu zajedničku odbranu i odbranu kontinenta“, rekao je ministar odbrane SAD Pit Hegset u Varšavi tokom prvog evropskog bilateralnog sastanka tokom Trampovog drugog mandata.

• Francuski lučki radnici se pobunili: Odbijamo da učestvujemo u genocidu
• Nemački ministar: Priznavanje palestinske države trenutno bi bio loš signal

Ali ažurnost Poljske u izdvajanju za odbranu ima više veze sa njenim sopstvenim, generacijama starim tenzijama sa Rusijom nego sa željom da se zasluži mesto u Trampovoj milosti.

Varšava i Vašington su u sukobu u Ukrajini. Poljska je godinama upozoravala Evropu na pretnju koju predstavlja Rusija, i nepokolebljivo je podržavala svog suseda dok brani teritoriju od Putinovog napredovanja.

Danas se većina američkih kopnenih i vazdušnih baza nalazi u Nemačkoj, Italiji i Poljskoj.

Američke baze u centralnoj Evropi predstavljaju protivtežu ruskoj pretnji, dok mornaričke i vazdušne lokacije u Turskoj, Grčkoj i Italiji podržavaju misije na Bliskom istoku.

Te lokacije predstavljaju „ključni temelj za NATO operacije, regionalno odvraćanje i globalnu projekciju moći“, navodi vašingtonski Centar za analizu evropske politike (CEPA), tink-tenk specijalizovan za evropska pitanja.

Evropski sud za ljudska prava izdao je privremenu meru kojom poziva Srbiju da spreči upotrebu "zvučnih oružja" ili sličnih uređaja za kontrolu mase, nakon tvrdnji da je takav uređaj korišćen tokom velikog antivladinog protesta u Beogradu 15. marta 2025. godine. Iako sud nije potvrdio upotrebu zvučnog uređaja, izdao je ovu meru kao odgovor na žalbe 47 srpskih državljana i izveštaje do 4.000 drugih osoba koje su tokom protesta iskusile simptome poput straha, mučnine i problema sa sluhom, piše španski El Periodiko.

Sonično oružje, za koje se sumnja da je reč o zvučnom topu, izazvalo je paniku, anksioznost, vrtoglavicu, gubitak sluha i mučninu, zbog čega su mnogi demonstranti potražili hitnu medicinsku pomoć. Uređaj je aktiviran tokom 15 minuta tišine u čast 15 žrtava urušavanja nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu (u međuvremenu je preminula još jedna osoba), što je dodatno pojačalo efekat akustičnog oružja, navodi španski El Periodiko.

„Sud je doneo ovu meru jer je procenio da postoji neposredna opasnost od ponovne upotrebe zvučnih uređaja u Srbiji u budućnosti“, rekao je za El Periodiko Vladica Ilić iz Centra za ljudska prava iz Beograda, jedne od organizacija koje su podnele zahtev Evropskom sudu, zajedno sa Crtom, FemPlatzom, YUCOM-om, Inicijativom A11 i Građanskim inicijativama.

Ilić je objasnio da „da Sud nije procenio da postoji neposredna opasnost, ne bi doneo ovakvu meru“, naglašavajući da „ovde nije važno samo ono što se dogodilo, već i to da se to više nikada ne ponovi“.

• Francuski lučki radnici se pobunili: Odbijamo da učestvujemo u genocidu
• Nemački ministar: Priznavanje palestinske države trenutno bi bio loš signal

Iako su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić negirali upotrebu zvučnog topa, tvrdeći da Srbija ne poseduje takvu vrstu soničnog oružja, ministar Dačić je dan kasnije priznao da „takvo oružje postoji, ali se ne koristi“. Uz to je demonstrirao uređaj koji je emitovao poruku: „Ovo je test LRAD-a (Long Range Acoustic Device)“.

„Ova naredba nije usmerena samo ka tome da se Vlada Srbije uzdrži, već i da država preduzme aktivne mere kako bi sprečila da ovakve uređaje koriste i treće strane“, objašnjava Ilić.

Sud je pozvao podnosioce zahteva da do 27. maja podnesu zvaničnu tužbu kako bi slučaj mogao da pređe u sledeću fazu, piše španski list.

Studenti pozivaju Evropu

Reakcija Evropskog suda za ljudska prava usledila je posle inicijative nazvane „Tura do Strazbura“, koju su organizovali studenti iz Srbije. Oni su biciklima prešli oko 1.500 kilometara do Strazbura, kako bi ukazali na institucionalnu pasivnost nakon urušavanja nadstrešnice u Novom Sadu.

Novinar televizije Nova Radovan Seratlić, koji je učestvovao u vožnji do Strazbura, rekao je za El Periodiko da je „Evropski sud za ljudska prava izrekao privremenu meru srpskim vlastima kako ne bi razmišljale o upotrebi oružja tokom budućih protesta, jer je sada jasno da Srbija poseduje takve uređaje, iako je njihovo posedovanje protivno važećim zakonima“.

• Makron o šamaru koji je dobio od Brižit: Mi se tako šalimo
• Desetine hiljada nacionalista u Varšavi slavile hiljadu godina Kraljevine Poljske

Pored velikog odjeka u evropskim medijima, biciklistička maršruta do Strazbura podstakla je i prve korake Saveta Evrope, čiji je Srbija član, objašnjava se.

„Jasno je da do toga ne bi došlo da studenti nisu proveli 13 dana putujući kroz Evropu, prenoseći poruke sadržane u četiri pisma upućena evropskim institucijama i predsedniku Francuske, Emanuelu Makronu“, navodi se.

Studenti i građani Srbije protestuju već više od šest meseci protiv vlasti, zahtevajući odgovornost zbog smrti 16 osoba u Novom Sadu. Mnogi su za tragediju okrivili korupciju, koja je, prema njihovom mišljenju, dovela do zanemarivanja bezbednosnih propisa i nemara tokom renoviranja zgrade železničke stanice, piše španski list.

Nemačka obaveštajna služba je danas klasifikovala stranku Alternativa za Nemačku (AfD), koja je na poslednjim parlamentarnim izborima osvojila drugo mesto, kao "dokazani ekstremistički desničarski" pokret, što bi trebalo da omogući njeno stavljanje pod strog nadzor.

Ideologija AfD-a, koja „obezvređuje čitave grupe stanovništva u Nemačkoj i potkopava njihovo ljudsko dostojanstvo, nije kompatibilna sa osnovnim demokratskim poretkom“, navodi se u saopštenju Kancelarije za zaštitu Ustava.

Na parlamentarnim izborima 23. februara, AfD ostvarila je istorijski proboj i udvostručila svoj prethodni rezultat sa više od 20 odsto glasova.

Od tada, ta mlada stranka, osnovana 2013. godine, čak je u nekim anketama podrške građana pretekla konzervativnu Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU) stranku Fridriha Merca (Friedrich Merz) koji bi u utorak trebalo da položi zakletvu kao novi kancelar.

Kancelarija za zaštitu Ustava još nije iznela detalje o konkretnim posledicama ove klasifikacije AfD što bi moglo imati velike reperkusije na politički život u Nemačkoj.

Pročitajte i:

• Francuski lučki radnici se pobunili: Odbijamo da učestvujemo u genocidu
• Nemački ministar: Priznavanje palestinske države trenutno bi bio loš signal

Ta klasifikacija daje vlastima znatna sredstva za nadzor i kontrolu aktivnosti, uključujući i privatne komunikacije.

Debata o mogućoj zabrani AfD, koju su pojedini politički lideri pokrenuli poslednjih meseci, mogla bi ponovo da rasplamsa.

Nemačka obaveštajna služba je već kao „ekstremističke“ klasifikovala omladinsku organizaciju AfD i nekoliko njenih regionalnih ogranaka u nekadašnjim istočnonemačkim državama.

Ta služba u saopštenju pominje „sveukupni neprijateljski stav te stranke prema migrantima i muslimanima“ i „kontinuirane izjave“ o tome koje „podstiču širenje i produbljavanje predrasuda, ogorčenosti i strahovanja“.

Nekoliko ljudi je danas povređeno u Štutgartu u Nemačkoj, kada je jedna osoba uletela automobilom u masu, saopštile su službe za vanredne situacije.

Opštinska policija je objavila na Iksu da je automobil udario grupu ljudi u centralnom gradskom kvartu Olgek.

Vatrogasna brigada je, na istoj mreži, prijavila da ima povređenih, među kojima su i osobe sa teškim povredama.

Agencija AP je javila da je vozač automobila uhapšen.

Čitajte i:

• Francuski lučki radnici se pobunili: Odbijamo da učestvujemo u genocidu
• Nemački ministar: Priznavanje palestinske države trenutno bi bio loš signal

Sjedinjene Američke Države i Ukrajina u sredu su potpisale sporazum o pristupu prirodnim resursima Ukrajine, saopštilo je Ministarstvo finansija SAD. Američki geološki zavod smatra 50 minerala kritičnim (deficitarnim), uključujući retke zemne elemente, nikl i litijum. Kritični minerali su neophodni za industrije kao što su odbrana, visokotehnološki uređaji, vazduhoplovstvo i zelena energija, piše Rojters.

Ukrajina ima nalazišta 22 od 34 minerala koje je Evropska unija identifikovala kao kritične, prema ukrajinskim podacima, navodi Rojters.

To uključuje industrijske i građevinske materijale, fero legure, plemenite i obojene metale i neke retke zemne elemente.

Prema podacima ukrajinskog Instituta za geologiju, zemlja poseduje retke zemne elemente kao što su lantan i cerijum, koji se koriste u televizorima i rasveti; neodimijum, koji se koristi u vetroturbinama i baterijama za električna vozila; i erbijum i itrijum, čije se primene kreću od nuklearne energije do lasera.

Istraživanje koje finansira EU takođe pokazuje da Ukrajina ima rezerve skandijuma. Detaljni podaci su poverljivi.

Svetski ekonomski forum je saopštio da je Ukrajina takođe ključni potencijalni dobavljač litijuma, berilijuma, mangana, galijuma, cirkonijuma, grafita, apatita, fluorita i nikla.

Državna geološka služba je saopštila da Ukrajina ima jedne od najvećih potvrđenih rezervi litijuma u ​​Evropi, procenjene na 500.000 metričkih tona.

Zemlja ima rezerve titanijuma, uglavnom smeštene u severozapadnim i centralnim regionima, dok se litijum nalazi u centru, istoku i jugoistoku.

Ukrajinske rezerve grafita, ključne komponente u baterijama električnih vozila i nuklearnim reaktorima, predstavljaju 20 odsto globalnih resursa. Nalazišta se nalaze u centru i zapadu.

Ukrajina takođe ima značajne rezerve uglja, iako je većina sada pod kontrolom Rusije na okupiranoj teritoriji.

Rudarski analitičari i ekonomisti kažu da Ukrajina trenutno nema komercijalno operativne rudnike retkih zemnih elemenata.

Kina je najveći svetski proizvođač retkih zemnih elemenata i mnogih drugih kritičnih minerala.

Šta znamo o sporazumu?

Dve zemlje su potpisale sporazum u Vašingtonu nakon višemesečnih, ponekad napetih pregovora, pri čemu je neizvesnost trajala do poslednjeg trenutka.

Sporazumom se uspostavlja zajednički investicioni fond za obnovu Ukrajine.

Paralelno, Tramp pokušava da obezbedi mirovno rešenje u trogodišnjem ratu Rusije u Ukrajini.

Ministar finansija SAD Skot Besent i prva potpredsednica ukrajinske vlade Julija Sviridenko uslikani su kako potpisuju sporazum na fotografiji koju je na X objavilo Ministarstvo finansija, koje je navelo da sporazum „jasno signalizira posvećenost Trampove administracije slobodnoj, suverenoj i prosperitetnoj Ukrajini“.

Sviridenko je napisala na X da sporazum predviđa da Vašington doprinese ovom fondu.

Takođe je rekla da sporazum predviđa novu pomoć, na primer sisteme protivvazdušne odbrane za Ukrajinu.

SAD se nisu direktno osvrnule na taj predlog.

Sviridenko je rekla da sporazum omogućava Ukrajini da „odredi šta i gde će vaditi“ i da njeno podzemlje ostaje u vlasništvu Ukrajine.

• Francuski lučki radnici se pobunili: Odbijamo da učestvujemo u genocidu
• Nemački ministar: Priznavanje palestinske države trenutno bi bio loš signal

Sviridenko je rekla da Ukrajina nema dužničke obaveze prema Sjedinjenim Državama prema sporazumu, što je ključna tačka u dugotrajnim pregovorima između dve zemlje. Takođe je u skladu sa ukrajinskim Ustavom i kampanjom Ukrajine za pridruživanje Evropskoj uniji, rekla je ona.

Nacrt nije pružio nikakve konkretne garancije bezbednosti SAD za Ukrajinu, što je jedan od njegovih početnih ciljeva, naveo je Rojters.

Koji su ukrajinski resursi i dalje pod kontrolom Kijeva

Rat je izazvao veliku štetu širom Ukrajine, a Rusija sada kontroliše oko petine njene teritorije.

Najveći deo ukrajinskih nalazišta uglja, koja su pokretala njenu čeličnu industriju pre rata, koncentrisan je na istoku i izgubljen za Kijev.

Oko 40 odsto ukrajinskih resursa metala sada je pod ruskom okupacijom, prema procenama ukrajinskih tink-tenkova „Mi gradimo Ukrajinu“ i Nacionalnog instituta za strateške studije.

Od tada, ruske trupe su nastavile stalno da napreduju u istočnom Donjeckom regionu.

U januaru je Ukrajina zatvorila svoj jedini rudnik koksnog uglja izvan grada Pokrovska, koji moskovske snage pokušavaju da zauzmu.

Rusija je tokom rata okupirala najmanje dva ukrajinska nalazišta litijuma – jedno u Donjecku i drugo u Zaporoškoj oblasti na jugoistoku.

Kijev i dalje kontroliše nalazišta litijuma u ​​centralnom Kirovogradskom regionu.