„Tajne i laži stare imperije“: Stručnjak za špijunažu o skandalu koji trese Britaniju
Poverljive informacije su procurele a London se našao u nebranom grožđu.
Stare navike teško umiru u bivšoj imperiji, piše Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije u analizi za Centar za evropske analize.
Mutni komercijalni i obaveštajni interesi u bivšim kolonijama opstali su dugo nakon formalnog sticanja nezavisnosti.
U bivšoj imperijalnoj prestonici, vladali su tajnovitost i obmana. Kako bi se inače održavala fikcija o globalnoj važnosti?
Od obaveštajnih agencija do specijalnih jedinica, od nuklearnog odvraćanja do vojnih katastrofa, od zločina do zloupotreba – upitna pitanja bila su sklanjana u stranu uz pompezne reči o „nacionalnoj bezbednosti“, zastrašivanjem javnosti pričama o neprijateljskim stranim silama koje bi jedva dočekale te informacije i, ako je bilo potrebno, kroz nemilosrdnu i široku upotrebu pravnog sistema.
Nijedan novinar, aktivista ili političar koji razmišlja svojom glavom ne bi bio toliko nepatriotski nastrojen ili toliko nepromišljen da zavuče nos u ta ozbiljna pitanja visoke državne politike, smatra Lukas.
Zvuči poznato? Mnogi od navedenih elemenata zaista se uklapaju u rusku istoriju nakon 1991. godine.
Ali događaji proteklih dana ukazuju na još jednog kandidata: Ujedinjeno Kraljevstvo.
Najveći vojni i obaveštajni skandal u mojoj zemlji u poslednjih nekoliko decenija tiče se baze podataka sa 18.714 Afganistanaca koji su podneli zahtev za preseljenje nakon haotičnog povlačenja američkih i savezničkih snaga u avgustu 2021.
Njihovi kontakt podaci kao i imena pripadnika britanskih specijalnih snaga i obaveštajnih službi koji su ih preporučili prosleđeni su nekim primaocima van državnih institucija putem mejla, koji je u februaru 2022. poslao neimenovani službenik Ministarstva odbrane, navodno u pokušaju da se proveri podobnost podnosilaca zahteva.
Ali kada su u avgustu 2023. podaci devet osoba iz te baze osvanuli na internetu – uz prikrivene pretnje da će više informacija biti objavljeno – vlada je zatražila sudsku zabranu (tzv. „injunction“ u britanskom pravnom sistemu) kako bi sprečila dalje curenje informacija u javnost.
Takođe je podnela zahtev za „super-injunction“, što znači da je bilo protivzakonito, pod pretnjom stroge kazne za nepoštovanje suda (uključujući neograničene novčane kazne i zatvorsku kaznu), da bilo ko, bilo gde, uopšte pomene postojanje prve zabrane.
Sada kada je „super-zabrana“ (super-injunction) ukinuta, čitav haos izlazi na videlo.
U senci te tajnosti, oko 15.000 Afganistanaca – uključujući i neke koji verovatno nisu ispunjavali uslove za preseljenje – dovedeno je u Britaniju u strogoj tajnosti i uz ogroman trošak (oko 2 milijarde funti / 2,7 milijardi dolara / 2,3 milijarde evra).
Još jedna posledica tajnosti: mnogi zaslužniji kandidati i dalje tavorе u Avganistanu, živeći u svakodnevnom strahu da će ih talibani pronaći i osvetiti im se.
Objasniti ovo strancima prilično je teško. Kako sud može tako efikasno ućutkati javnu raspravu?
Da su kojim slučajem saznali za ovo čak ni poslanici ne bi mogli da pokrenu to pitanje.
Predsednici Donjeg doma i Doma lordova bili su informisani o postojanju super-zabrane.
Ali parlamentarni odbor za obaveštajne i bezbednosne poslove, jedino telo koje nezavisno nadgleda rad bezbednjaka, nikada nije bio obavešten o svemu ovome.
Super-injunction se inače koristi vrlo retko, i to obično kako bi se zaštitila ilegitimna deca javnih ličnosti, čije šanse za normalno detinjstvo zavise od života van medijske pažnje.
Nikada do sada nije korišćen za prikrivanje administrativnog propusta.
Na kraju, sistem je donekle proradio. Za razliku od Rusije Vladimira Putina (ko je zaista digao u vazduh one stambene zgrade u Moskvi i drugde 1999?), istina je, manje-više, izašla na videlo.
Možda će neki niži službenik biti otpušten ili disciplinski kažnjen zbog pogrešnog mejla.
Doneće se nova pravila o postupanju sa poverljivim informacijama (zajedno sa, verovatno, novim načinima da se ona zaobiđu).
Političari će mlatarati rečima i izmicati odgovornosti. Ova izuzetna saga o nesposobnosti, tajnosti, rasipanju i nepravdi ostaće godinama velika mrlja na britanskom ugledu kao državi odgovorne, efikasne i etične uprave.
Neprijatelji će se podsmevati. Cela priča je mamac za teoretičare zavera (koliko još super-zabrana postoji?).
Saveznici će, s pravom, dovoditi u pitanje poverenje koje poklanjaju zemlji i njenu pouzdanost u pogledu tajni i bezbednosti, zaključuje Lukas.
