Neka kriza u Francuskoj bude upozorenje: Kako kukavičluk ima i ekonomske i političke posledice?
U politici ima mnogo teških poslova, ali nijedan nije teži od onog koji je upravo poveren Sebastijanu Lekorni, trećem francuskom premijeru kojeg je Emanuel Makron imenovao u roku od godinu dana.
Lekorni je poveren gotovo nemoguć zadatak – da progura budžet štednje kroz parlament, i to sa manjinskom vladom koja se suočava sa neumoljivim protivljenjem stranaka krajnje desnice i krajnje levice. Pravi „otrovan pehar“, piše Leri Eliot za Gardijan.
Uobičajeno mišljenje je da su Makron i niz njegovih premijera jedini koji su spremni da se suoče sa stvarnošću – a to je da francuska nespremnost da ozbiljno smanji budžetski deficit ostavlja zemlju na milost i nemilost finansijskim tržištima.
Pre ili kasnije, „čuvari obveznica“ nateraće francusku političku elitu da reaguje. Na kraju će zavađene političke partije morati da prihvate istinu koju je Margaret Tačer izgovorila 1980-ih: „Tržištu se ne može prkositi“.
Kako priča ide, i Britanija mora da se probudi – inače će tržišta sledeća „krenuti na nas“. Još uvek postoji šansa da se izbegne slom, ali to zahteva vrstu mera koje su francuski poslanici do sada odbijali. Povećati poreze. Smanjiti socijalna davanja. Oštro rezati budžetske programe.
Razlog zbog kojeg ni Francuska ni Britanija nemaju izbora jeste taj što su države slabe, a tržišta svemoćna.
Obveznička tržišta vrše svoj uticaj kroz ulogu u kupovini i prodaji državnih obveznica. Ako masovno prodaju, kamatne stope koje vlade moraju da plaćaju na zaduživanje rastu, i one mogu biti primorane da promene politiku čak i kada to ne žele.
Tokom poslednjih 50 godina vlada opšteprihvaćeno mišljenje da vlade moraju da rade ono što trgovci obveznicama i spekulanti zahtevaju ili rizikuju da budu „pregažene“ od strane globalne finansijske mašinerije.
Postoji i alternativna priča, koja glasi ovako: Britanija ima sopstvenu valutu i centralnu banku koja može da određuje kamatne stope. Ona nije Francuska – a ideja da će se „zaraza“ proširiti preko Lamanša pokušaj je političke desnice da prisili britansku ministarku finansija, Rejčel Rivs, na poteze koji će biti i nepopularni i besmisleni.
Takođe, vredi reći da su tržišta moćna, ali ne svemoćna. Ona funkcionišu unutar pravnih i institucionalnih okvira koje su same vlade stvorile i kada situacija postane teška, oslanjaju se upravo na te vlade da ih izvuku iz problema.
Tokom globalne finansijske krize 2008. i pandemije kovida 2020, tržišta su spašena isključivo zahvaljujući spremnosti vlada da štampaju novac i prave velike budžetske deficite. Tada nije bilo govora o potrebi da „čuvari tržišta obveznica“ nameću finansijsku disciplinu.
Kao što je moć tržišta često preuveličana, tako je moć država potcenjena. Ono što se dogodilo 1970-ih i 1980-ih jeste da su države oblikovane pod uticajem desničarske ideologije, što je, između ostalog, značilo ukidanje ograničenja na kretanje kapitala.
Ta ograničenja su, međutim, postojala s razlogom: kako bi vlade mogle da teže punoj zaposlenosti, izgrade socijalne države i smanje nejednakost.
Uklanjanje kontrole nad kapitalom bilo je korisno za krupne finansijske institucije i multinacionalne korporacije, ali je otežalo vladama da sprovode domaće ekonomske strategije. Države nisu postale slabije tokom poslednjih 50 godina – one su samo počele da služe interesima druge društvene klase.
Naravno, postoje situacije kada su tržišta u pravu, a vlade jasno greše. Crna sreda – dan u septembru 1992. kada je Džordž Soroš primorao Britaniju da napusti Evropski mehanizam deviznog kursa – bio je primer toga.
Iako je to bilo poniženje za konzervativnu vladu Džona Mejora, Crna sreda omogućila je pad kamatnih stopa i postala okidač za snažan ekonomski oporavak.
Ali tržišta nisu uvek u pravu. Ideja da su mere štednje neophodne kako bi se „umirila“ tržišta obveznica i time stvorili uslovi za privredni rast pokazala se kao fantazija nakon finansijskog kraha — i ništa uverljivija nije ni danas, u Francuskoj ili Britaniji.
Niko ne može optužiti Makrona da nije naklonjen tržištima. Smanjio je poreze na korporacije i povećao starosnu granicu za penziju u Francuskoj. I, kakva korist od toga?
Za vreme njegovog predsedništva francuska ekonomija i dalje kuburi. Sve to znači da prava lekcija koju Britanija treba da izvuče iz francuskog primera nije ona koju ističe politička desnica.
Rejčel Rivs s pravom postavlja brži rast kao prioritet, jer on vodi ka većim poreskim prihodima i manjem broju ljudi koji zavise od socijalne pomoći.
Ali ako se iz ekonomije „izvuče“ tražnja putem povećanja poreza i smanjenja potrošnje, rezultat će biti slabiji rast i veći deficit što će izazvati nove zahteve tržišta za dodatnim merama štednje.
Već i nagađanja o tome koji će porezi biti povećani u novembarskom budžetu verovatno će narušiti poverenje preduzeća i potrošača.
Laburisti, kao i druge stranke centra-levice, suočavaju se s izborom. Mogu tvrditi da su finansijska tržišta često hirovita i destruktivna.
Mogu tvrditi da liberalizacija finansijskog sektora nije donela poboljšanje ekonomskih performansi koje su Tačeristi obećavali.
Mogu tvrditi da hirovi tržišta ne bi smeli da spreče sprovođenje velikodušno finansirane industrijske strategije.
Mogu ukazati da je Donald Tramp, podizanjem carina i ulaganjem u američkog proizvođača čipova Intel, učinio „nezamislivo – zamislivim“.
Mogu zagovarati ciljane i transparentne kontrole koje bi sprečile da kratkoročni tokovi kapitala izbace ekonomiju iz koloseka.
Alternativno, mogu koristiti frazu „tržištu se ne može prkositi“ kao izgovor za pasivnost i time trasirati put ka eventualnom porazu. Kako pokazuje očajno stanje stranaka centra-levice širom Evrope, kukavičluk ima i ekonomske i političke posledice.
