„Napustila sam zemlju i sad živim u Italiji. Saznala sam da ove stvari rade Italijani i zbog njih su srećni, zdravi i žive dugo“
Tea Dankan Prando osnivačica "Doing Italy" kompanije koja pomaže ljudi da se presele u Italija živi u Milanu sa svojim mužem i sinom. Napustila je Ameriku u želji za potpuno drugačijim načinom života. Posle godina provedenih u Italiji shvatila je zašto njihov način života utiče na kvalitetan i dug život.
Moja ljubavna priča sa Italijom počela je 2003. godine. Bila sam studentkinja treće godine fakulteta i provela sam semestar na razmeni u Italiji. Gotovo odmah sam znala da moram da ostanem, piše u kolumni za „MakeIt“ Tea.
Danas živim u Milanu sa mužem Diegom (Italijan) i našim šestogodišnjim sinom Lorenzom. Moja privrženost novom domu tokom vremena je samo rasla. Tokom protekle dve decenije imala sam i priliku da posmatram zašto Italijani žive tako dugim i zdravim životom - piše Nova.rs.
Mnoge njihove navike i tradicije koje doprinose dugovečnosti uvela sam i u svoju svakodnevicu. Evo nekoliko razloga zašto je kvalitet života ovde neverovatan.
Umetnost „aperitiva“
„Aperitivo“ je jedan od mojih omiljenih aspekata života u Italiji. Na prvi pogled, ovaj italijanski predvečernji ritual može izgledati samo kao „happy hour“, ali on je mnogo više od toga. On gradi zajednicu.
U Italiji je uobičajeno da ljudi izlaze uveče i videćete sve kategorije ljudi – od roditelja sa malom decom, preko mladih profesionalaca, do baka i deka u devedesetim, kako uživaju u laganom zalogaju i piću u lokalnom kafiću ili baru.
Moj sin često pita za „peritivo“ (slatko izostavljajući početno „a“), potpuno očekujući da će dobiti sok i čips. Moj muž i ja možemo popiti čašu vina, džin-tonik ili čak bezalkoholni koktel. Pokretačka sila ove navike jeste da provodite vreme sa ljudima do kojih vam je stalo.
Šetnja radi same šetnje
„La passeggiata“ dolazi od reči „passeggiare“, što znači šetati.
U manjim gradovima i mestima često možete videti Italijane kako bez žurbe prolaze glavnom ulicom, pre ili posle „aperitiva“, ili dok uživaju u sladoledu. Nekad je to i samo duži put kući posle večere.
Lepota ove aktivnosti je u tome što nema cilja kome težite. Hodate radi same šetnje. Jedini cilj je da radite „la passeggiata“ i usput spontano srećete poznate ljude.
Hrana kojoj možete verovati
Italijani svoju hranu shvataju ozbiljno. Toliko ozbiljno da često čujete kako govore o „la materia prima“, što se najbliže može prevesti kao „sirovina“ ili „osnovni sastojak“.
Zbog načina na koji su italijanski gradovi i sela planirani, oni su često okruženi poljoprivrednim područjima koja proizvode hranu koju Italijani jedu.
Kada sam živela na Floridi, povremeno sam odlazila na pijacu. To je bio maksimum mog kontakta i razumevanja odakle hrana dolazi. To nije bilo ni blizu iskustvu koje imamo ovde.
Na primer, upoznali smo vlasnike jedne lokalne farme jagoda u blizini. Moj muž im često pošalje poruku preko Whatsappa da će sutradan svratiti po pet posuda jagoda. Farmeri tada odlaze na polja i beru voće baš u trenutku savršene zrelosti. Uveravam vas da su to najukusnije jagode koje sam ikada probala.
U rodnom primorskom selu mog muža, Tellaru, lokalni ribar često šalje poruke njegovom ocu sa fotografijama ulova dana, od brancina do hobotnice i lignji. Još uvek jasno pamtim prvi put kada sam videla džinovske škampe toliko sveže da su se još pomerali.
Kupovina direktno od proizvođača ne samo da garantuje svežinu već i pristupačne cene. Italija, kao i Evropa u celini, ima stroga pravila o tome šta se može, a šta ne može stavljati u hranu. Nikada ne brinem o kvalitetu hrane ovde.
Pristup dobrom i pristupačnom zdravstvenom sistemu
U Italiji se pristup zdravstvenoj zaštiti posmatra kao ljudsko pravo, a ne privilegija.
Ljudi ne razmišljaju o tome šta će biti kada promene karijeru ili, ne daj Bože, izgube posao i da li će zbog toga izgubiti mogućnost da plate preglede kod lekara, prenatalnu negu ili čak tretmane raka.
Verujem da postoji posebna vrsta mira u tome kada znate da imate pristup kvalitetnoj zdravstvenoj zaštiti bez obzira na finansijsku situaciju.
Odmor se shvata veoma ozbiljno
Volim da se našalim da je odmor zvanični sport Italije, odmah iza fudbala.
Zaposleni sa punim radnim vremenom u Italiji imaju minimum četiri nedelje godišnjeg odmora. Tu su i brojni državni praznici kada svi ne rade, poput „Ferragosta“, koji pada 15. avgusta. On potiče još iz doba Rimskog carstva, kada je uveden kao period odmora za radnike.
Sve to znači da ljudi ovde imaju mnogo više slobodnog vremena nego što sam ja navikla dok sam odrastala u SAD.
Na primer, kada sam prvi put stigla u Milano, iznenadila sam se što čak i veliki supermarketi zatvaraju svoja vrata na nekoliko nedelja tokom leta. Razlog? Ako nema kupaca, nema smisla da drže otvorene radnje i rade rashladne sisteme.
U početku, sa mojim američkim mentalitetom koji je snažno naglašavao produktivnost, bilo mi je teško da to razumem. Ali sada, posle 20 godina i brojnih divnih, nezaboravnih putovanja sa porodicom, koja moj muž planira kao po satu na svaka nekoliko meseci, apsolutno obožavam ovaj način života i ne bih ga menjala ni za šta.
U Italiji postoji duboko poštovanje prema odmoru. Ljudi razumeju da je posao samo deo onoga što jesmo. Znaju da je vreme provedeno sa porodicom i prijateljima temelj dugog, srećnog i ispunjenog života. Upravo ta filozofija čini Italiju tako divnim mestom za život.
