Emocije mogu da preuzmu kontrolu nad našim mozgom - kako to da zaustavimo?
Emocije nas usmeravaju. One nam pomažu da odlučimo da li ćemo nešto započeti, nastaviti, promeniti ili zaustaviti – u zavisnosti od našeg trenutnog stanja tela, okruženja i značenja koje tome pridajemo.
Na taj način, emocije funkcionišu kao unutrašnji kompas – pokazuju nam šta je važno ili nas upozoravaju kada nešto nije u redu, piše psiholog Teo Causidis za Psychology Today.
Tokom dana proživimo čitav spektar emocija. Većina prođe neprimetno. Ali postoje tri emocije koje imaju moć da potpuno preuzmu kontrolu nad našim mozgom – da zaobiđu razmišljanje, blokiraju logiku i navedu nas na impulsivne, često pogubne poteze, prenosi N1.
Kada nas ove emocije savladaju, gubimo emocionalnu ravnotežu. Delujemo na autopilotu. Razmišljajući deo mozga se gasi, a emocije preuzimaju komandu. Što duže ostanu nekontrolisane, one postaju jače – i sve nas više udaljavaju od onoga što nam je zapravo važno.
Važno je naglasiti da ove emocije nisu „loše“. Nijedna emocija sama po sebi nije loša. One su glasnici, ne neprijatelji. Tu su da nam prenesu poruku i služe određenoj svrsi – da preživimo, povezujemo se i pronađemo smisao.
Ove emocije imaju zajedničke osobine:
Sužavaju naše fokusiranje isključivo na ono što ih je pokrenulo. Stvaraju snažan unutrašnji pritisak da se „isprazne“. Udaljavaju nas od suštinskih prioriteta – a da toga nismo ni svesni.
Prve dve su strah i bes.
One su glasne, brze i poznate. Ali treća je manje očigledna – žudnja. Žudnja ne viče. Ona šapuće. I baš zbog toga može jednako snažno da preuzme kontrolu nad umom.
Strah: Mozak u režimu preživljavanja
Čim se suočimo s nečim što nas makar malo uplaši, mozak to registruje kao pretnju. Bilo da je to režanje psa ili osorni pogled, aktivira se reakcija „bori se ili beži“.
U tom trenutku, sve što nije neophodno biva pauzirano. Fokus se zaključava na pretnju i mogući odgovor. Treba li je izbeći? Suočiti se s njom? Zamrznuti se i nadati se da će nestati?
Pretnja čak i ne mora biti realna. Dovoljan je i strah koji samo zamišljamo. Primer? Trema pred javni nastup – srce lupa, mozak se prazni, telo želi da pobegne. To je strah koji vas je preuzeo.
Kada strah dominira, fokus se sužava, telo se priprema za odbranu, a dugoročno planiranje nestaje. Umesto strategije – opstanak.
Ovaj mehanizam nam je nekada spašavao život, ali danas nas često sputava – izbegavamo važne razgovore, propuštamo prilike i zatvaramo se kada bi trebalo da se otvorimo.
Bes: Brza i žestoka reakcija
Dok strah reaguje na pretnju, bes reaguje na uvredu. Uvrede ne moraju biti reči – to može biti osećaj da smo zanemareni, neshvaćeni, nepoštovani ili napadnuti.
Kada nas savlada bes, fokus se zaključava na ono što nas je uvredilo – i osobu koja je to izazvala. Instinktivno krećemo u kontraudar.
Dižemo ton, držanje tela postaje defanzivno ili agresivno, reči oštrije. Kritikuju se tuđe mane, greške i slabosti. Razum i promišljenost nestaju. Onaj deo mozga koji bi mogao da kaže: „Možda nemoj da to objaviš sada“ – ne funkcioniše.
Bes nas baca kao talas – silovito, sve dok nas ne izbaci na obalu. Ponekad neozleđene, ali često sa posledicama.
Isto važi i kada smo sami sebi izvor besa. Samokritika zna da bude jednako nemilosrdna. Umesto razumevanja – napad.
Setite se poslednje žučne rasprave s nekim koga volite. Da li ste mu rekli koliko ga cenite? Ili ste posegli za „sirćetom“, umesto „medom“?
Žudnja: Tiha saboterka
Žudnja je univerzalna emocija, ali se o njoj retko otvoreno govori. Čak i u terapiji se često izbegava. Intimna je. Privatan teren. Ali, kao i strah i bes, i ona može potpuno da zarobi naš mozak.
Žudnja nije samo seksualna. Ona se odnosi na žudnju za uzbuđenjem, nagradom, ispunjenjem. Kada je nekontrolisana, vodi opsesivnim mislima, pogrešnim izborima i emocionalnom odsecanju.
U ekstremnim slučajevima, doprinosi seksualnim ili pornografskim zavisnostima, patološkoj ljubomori, idealizaciji partnera, pa i samoponižavanju.
Žudnja fokusira pažnju, sužava svest i isključuje prosudbu – tiho, ali uporno. Ne viče – šapuće.
Naučna istraživanja pokazuju da za vreme seksualnog uzbuđenja raste aktivnost delova mozga zaduženih za nagradu i motivaciju, dok opada funkcija onih zaduženih za samokontrolu i kritičko razmišljanje. Hormoni poput dopamina, testosterona i oksitocina preplavljuju sistem. U osnovi – čitav mozak je u akciji.
I zanimljivo – predmet žudnje ne mora ni da bude stvaran. Dovoljne su fantazije i scenariji u glavi. Kao što nas zamišljene pretnje parališu od straha, tako i zamišljena bliskost održava žudnju u životu.
Šta možemo da uradimo?
Cilj nije da potisnemo ove emocije. One nisu neprijatelji. Ali možemo da ih usporimo i aktiviramo racionalni deo mozga.
Tu dolazi emocionalna regulacija – sposobnost da prepoznamo šta osećamo, shvatimo kako to utiče na nas i izaberemo ponašanje koje je u skladu sa našim vrednostima i ciljevima.
Jedan efikasan alat je strategija LAPS:
Label (Imenuj)
„Osećam strah/bes/žudnju.“
Imenujući emociju, uključujemo centar za svesnost i aktiviramo racionalni deo mozga.
Allow (Dozvoli)
„U redu je da ovo osećam.“
Emocije su ljudske. Ne treba ih demonizovati.
Pause (Pauziraj)
„Neću još da reagujem.“
Pravi se prostor između osećaja i akcije. Talas će proći.
Shift (Preusmeri)
„Šta drugo mogu sada da uradim?“
Usmeri pažnju na nešto smirujuće ili mentalno angažujuće. Pokreni um.
Strah, bes i žudnja su deo ljudskog iskustva. Ali ako im damo previše prostora – odvešće nas tamo gde nismo želeli da stignemo. Razumevanje kako funkcionišu ne znači da postajemo hladni – već svesni.
A svesnost je prvi korak da vratimo kontrolu nad sopstvenim umom.
