Usamljenost je već neko vreme tema brojnih istraživanja, tekstova i ličnih svedočenja – nije više tabu, već realnost savremenog života.

Saveti su poznati: izađite među ljude, priključite se planinarskom klubu, zakažite večeru s prijateljima, popričajte s šankerom.

Ali šta kada upravo ti društveni kontakti postanu izvor usamljenosti?

Ako ste se ikada vratili kući posle druženja i osetili iznenadnu tugu ili prazninu, verovatno ste iskusili ono što se naziva kontrastna usamljenost.

Terapeutkinja iz Los Anđelesa, Lindzi Re Ekerman, kaže da se ovaj fenomen naziva i post-socijalna usamljenost – i nije redak.

Helin DiDžej, licencirani psihoterapeut i direktorka programa za mlade u Newport Healthcare-u, objašnjava da je zabluda verovati da ne možemo biti usamljeni ako smo okruženi ljudima.

Usamljenost se može javiti tokom socijalne interakcije, ali i nakon nje.

Razumevanje zašto se ova vrsta usamljenosti javlja može vam pomoći da jasnije sagledate kakvi vam kontakti zaista prijaju – i da je ređe osećate, piše Hafington Post.

Niste vi “čudni” ako se tako osećate

„Sasvim je normalno povremeno se ovako osećati. Nerealno je očekivati da svaki razgovor s prijateljem bude sjajan i ispunjavajući“, kaže Kasli Kilam, naučnica sa Harvarda i autorka knjige The Art and Science of Connection.

• Osam najčešćih grešaka kod hranjenja dece
• Da li smem sa bebom na more?

Introverti su, dodaje, skloniji ovom fenomenu – njima više prija vreme u tišini i lakše se iscrpe kada su dugo u društvu, naročito ako ne osećaju dublju povezanost s osobama s kojima su bili.

Klinički psiholog Pol Losof primećuje da osobe koje se bore sa anksioznošću ili depresijom mogu biti usamljene čak i u društvu, zbog unutrašnjih misli koje ih ometaju da budu prisutne u trenutku.

Zamislite da ste na večeri s prijateljima, ali sve vreme u glavi vodite borbu: “Nisam dovoljno zanimljiv/a”, “Svi su uspešniji od mene”. Onda kod kuće prevrćete svaki svoj komentar i preispitujete svaku reč. Jasno je zašto se osećate još usamljenije.

Ako niste mogli da budete svoji, dodaje Losof – ako ste se osećali neshvaćeno, neprimećeno, necenjeno – usamljenost nakon druženja je skoro neizbežna.

Kada stvarnost ne ispuni očekivanja

Psihološkinja Džulijan Holt-Lanstad ističe da je nesklad između očekivane i stvarne povezanosti jedan od najčešćih uzroka kontrastne usamljenosti. Možda ste se nadali dubljem razgovoru, ili ste samo želeli više zabave – i razočaranje je prirodan ishod.

Površne interakcije takođe mogu doprineti osećaju praznine. „Potreba za emocionalnom povezanošću je sasvim legitimna. Laka, svakodnevna ćaskanja su normalna, ali nisu dovoljna za sve“, dodaje DiDžej.

Ponekad je osećaj tuge prisutan jer vam je jednostavno bilo lepo, i sada vam nedostaje. To se zove post-event blues. Ako znate da nećete uskoro ponovo videti tu osobu ili grupu ljudi, nostalgija i usamljenost mogu doći ruku pod ruku.

• Da li smem sa bebom na more?
• Četiri načina na koja roditelji mogu da pomognu detetu da podnese neuspeh

Kako da se izborite s kontrastnom usamljenošću

Prvi korak jeste – nežnost prema sebi. Ekerman savetuje da vežbate samosaosećanje i podsetite sebe: nije do vas. Jednostavno, druženje nije ispunilo vaša očekivanja.

Zamislite kako bi izgledao „popravni“ – da li biste se sledeći put radije videli nasamo s nekim? Da li vam više prija drugačije okruženje ili tema razgovora? Ove refleksije mogu biti dragocene kada sledeći put planirate druženje.

Kilam savetuje da se prisetite onih interakcija koje su vam prijale: sa kim ste bili, šta ste radili, kako ste se osećali? Prepoznajte obrasce – i birajte situacije koje vam zaista prijaju.

Naravno, to ne znači da treba da izbegavate sve situacije koje nisu „idealne“. „Negativna iskustva mogu biti posledica više faktora: vas samih, drugih ljudi, samog konteksta, pa čak i vaših očekivanja“, podseća Holt-Lanstad.

Umesto da sve otpišete kao loše, pokušajte da preoblikujete iskustvo: šta je bilo lepo? Zbog čega ste ipak zahvalni? Psiholozi ističu da zahvalnost zaista menja pogled na stvari – i funkcioniše.

Ako ste imali lepo vreme, ali vas je rastanak rastužio – produžite vezu. Podelite fotografije, pošaljite poruku osobi s kojom ste se povezali, dogovorite novo viđenje. Ove sitnice pomažu da se osećaj povezanosti održi.

I na kraju – ako je osećaj usamljenosti dubok i dugotrajan, terapija može biti korisna. Stručna podrška vam može pomoći da razumete uzroke svoje usamljenosti i pronađete načine da je ublažite – na način koji vam zaista odgovara.

Mnogi roditelji često nesvesno usmeravaju svoje dete ka sopstvenim željama i potrebama, što može imati dugoročne posledice na emocionalni razvoj deteta.

Roditelji ponekad nesvesno prisiljavaju svoju decu da se upišu u aktivnosti koje ih ne zanimaju, poput fudbala, kako bi se uklopili u društvene norme ili zbog pritiska koji osećaju od drugih roditelja, piše New York Post.

Takođe mogu reagovati besno na loše ocene jer su zabrinuti šta će drugi, poput nastavnika, misliti o njihovom detetu.

Iako ovo nije specifičan stil roditeljstva, takvo ponašanje se često javlja kada roditelj oseća potrebu da kontroliše ili sačuva sopstvenu sliku. Takav pristup može negativno uticati na emocionalno zdravlje deteta jer roditelj tada više razmišlja o svojim osećanjima nego o stvarnim potrebama svog deteta.

Ego roditelja utiče na decu

„Ego roditeljstvo je roditeljski pristup u kojem roditelj donosi odluke na osnovu sopstvene potrebe da se oseća dobro, ispravno, da ima kontrolu ili da dobije potvrdu.

U ovom pristupu, fokus nije na podržavanju razvoja deteta, već na očuvanju roditeljskog imidža ili emocionalnog stanja“, kaže terapeutkinja za mentalno zdravlje Šeril Groskopf.

Primeri „ego roditeljstva“ uključuju situacije u kojima roditelj odbija da odustane od svađe, primorava dete na aktivnosti koje mu nisu zanimljive ili izbegava da izmišlja izgovore kako bi zadržao autoritativni stav.

Dr Karolina Fenkel, stručnjakinja za mentalno zdravlje adolescenata, upozorava da, iako „ego-roditeljstvo“ nije uvek svesna odluka, njegov uticaj može biti dugoročan. Roditelji mogu nesvesno da nauče svoju decu da njihova ljubav zavisi od određenih uslova.

„Deca često usvajaju verovanje da je ljubav uslovna, da su vredna samo kada se ponašaju, osećaju ili postižu nešto na određeni način“, objašnjava dr Fenkel.

Takav pristup može dovesti do ozbiljnih problema kao što su anksioznost, perfekcionizam, nisko samopouzdanje i strah od neuspeha.

Dr Fenkel preporučuje da kada primetite da reagujete iz ega, obuzdate svoju reakciju i zapitate se: „Da li je ovo zasnovano na potrebama mog deteta ili mojim sopstvenim osećanjima?“

Samosvest je ključni korak ka promeni vašeg roditeljskog pristupa. Umesto da se fokusiraju na pobedu u svakom neslaganju, roditelji bi trebalo da slušaju svoju decu, potvrde njihova osećanja i pokušaju da razumeju njihovu perspektivu o situaciji.

Takođe je važno naučiti da se izvinjavate. Priznavanje sopstvenih grešaka neće oslabiti autoritet roditelja, već će pokazati odgovornost i spremnost za rast.

Dr Fenkel ističe da roditelj koji priznaje svoju grešku svom detetu omogućava mu da prihvati nesavršenost.

Oslobađanje od ega i prihvatanje poniznosti pomaže u stvaranju bezbednijeg i zdravijeg emocionalnog okruženja, što je osnova za izgradnju prave veze sa detetom, a ne kontrolu.

Jabuka ne pada daleko od stabla, pa od roditelja možemo naslediti brojne fizičke osobine, ali i bolesti. Od svakog roditelja "kupimo" po dve kopije svakoga gena, a mutacija određenih gena glavni je okidač za nasledne bolesti.

Prvi na listi je visoki holesterol, za šta u potpunosti možemo “kriviti” porodicu, tvrdi američka genetičarka Šivani Nazaret.

"Jedan od 500 ljudi ima genetsku mutaciju koja je uzročnik porodične hiperholesterolemije - nasledne bolesti srca koja može biti uzrok preuranjenog srčanog ili moždanog udara", otkriva Nazaret i dodaje da oboleli od porodične hiperholesterolemije ne mogu regulisati holesterol koji se zato nagomilava u venama - piše portal Biti roditelj.

Ne pomažu čak ni rigorozne dijete ili fizička aktivnost, jer su u ovom slučaju geni učinili svoje, kaže Nazaret.

I dok oba roditelja mogu biti krivci za visoki holesterol, rak dojke nasleđujemo od oca.

Naime, svaki je čovek rođen s genima BRCA1 i BRCA2 koji ne stvaraju zdravstvene probleme dok nisu mutirani. Ali žene koje naslede mutaciju jednog ili oba BRCA gena od strane oca, imaju veći rizik od nastanka raka dojke.

Doktorka Nazaret pojasnila je da navedeni geni nisu opasni po zdravlje muškaraca jer je rak dojke retka pojava među muškom populacijom, dok se isto ne može reći i za žene.

Ako za gubitak kose okrivljujete mušku stranu porodice - obraćate se na pogrešnu adresu. Gen koji ima ključnu ulogu kod ćelavosti nalazi se na hromosomu X, koji muškarci uvek nasleđuju od majki, dok žene isti gen preuzimaju od oba roditelja.

Za dijabetes tipa 2 najčešće je kriv neuredan način života, ali istraživanja pokazuju da čak pet odsto mladih ima znake ove bolesti iako nisu gojazni i redovno vežbaju.

I ovdje je problem genetska mutacija, pa se radi o obliku dijabetesa koji su naučnici nazvali MODY.

Rano prepoznavanje pacijenata s MODY podtipom dijabetesa vrlo je važno, jer oni trebaju drugačiju terapiju koja može godinama kontrolisati bolest bez pojave komplikacija, kaže dr Nazaret.

Ali celoživotne komplikacije javljaju se kod intolerancije na laktozu.

Prirođena intolerancija na laktozu retka je bolest uzrokovana mutacijom u genu koji proizvodi enzim laktazu. Manifestuje se jakim vodenastim prolivom koji se javlja ubrzo nakon prvog obroka mleka (dojenja).

Gubitak nutrijenata je značajan, tako da novorođenče ne napreduje, pa se razvijaju dehidriranost, hipoglikemija i acidoza.

Nakon uvođenja dijete bez laktoze proliv prestaje, dete dobija na telesnoj masi, rast i razvoj se normaliziraju.

Stanje je doživotno i zahteva trajnu ishranu bez laktoze.

Urođena intolerancija laktoze javlja se retko, ali 65 posto odraslih osetilo je probavne smetnje nakon konzumacije mlečnih proizvoda, tvrdi Nazaret i dodaje da se kod većine ljudi osetljivost na laktozu smanjuje s godinama.

Porodično stablo ima veliku ulogu kod nasleđivanja bolesti, upozorava Nazaret. Tako možete zabeležiti sve bolesti koje su pogodile članove vaše uže i šire porodice i tako prepoznati genetske predispozicije za neka stanja.

Ali, neke bolesti mogu ostati “prikrivene” i tokom nekoliko naraštaja, pa ih je nemoguće otkriti ovom metodom, pišu 24 sata.

Nasledne su i dugotrajne glavobolje

Sklonost dugotrajnim i teškim glavoboljama propraćenim mučninom nasledna je u čak 70 do 80 posto slučajeva, tvrdi dr Kejt Henri sa Univerziteta Njujork. Naučnici su otkrili kako gen naziva TRESK izaziva pojavu migrena, a on se često nasleđuje od roditelja.

Bolesti srca preuzimamo od majke

Ako je vaša majka imala probleme sa srcem, imate 20 posto veću verovatnoću da ćete ih imati i vi, otkrile su četiri odvojene naučne studije. Način na koji infarkt majke utiče na našu sklonost njemu, nije u potpunosti razjašnjen, ali ipak je očit, tvrde stručnjaci.

Nismo pošteđeni ni psihičkih bolesti

Oko 10 posto iznosi verovatnoća da ćete naslediti sklonost oboljevanju od depresije, otkrio je američki Institut za mentalno zdravlje. Stručnjaci objašnjavaju da je depresija samo jedna od psihičkih bolesti koje se mogu naslediti, uz bipolarni poremećaj i šizofreniju.

Roditeljima nije lako da gledaju svoje dete kako se bori sa neuspehom.

Bilo da je u pitanju loša ocena, promašeni cilj ili nesuglasice sa vršnjacima, prirodna je želja svakog roditelja da uteši svoje dete, popravi situaciju ili je potpuno izbegne.

Ali psiholozi se slažu – neuspeh je ponekad neizbežan i neophodan deo odrastanja, a način na koji dete uči da se nosi sa njim je ključno za razvoj otpornosti, samopouzdanja i istrajnosti.

Ako na neuspeh deteta reagujemo razočarenjem ili ljutnjom, dete može zaključiti da njegova ljubav i prihvatanje zavise od uspeha.

Umesto toga, važno je pokazati razumevanje i priznati emocije:

„Vidim da si razočaran. Znam da si pokušao.“

Pohvalite trud, a ne rezultat

Umesto da hvalimo peticu, hvalimo istrajnost:

„Mnogo si vežbao i to se vidi”.

Pohvala za trud razvija unutrašnju motivaciju i smanjuje strah od greške.

Ne treba svaki put „spašavati“ dete

Ponekad je najteže pustiti dete da oseti posledice.

Ako je zaboravilo domaći, nemojte ga voditi u školu. Ako je izgubilo utakmicu, pričajte o tome kasnije, ali nemojte ga izvlačiti iz svake nezgodne situacije.

Tako se uči odgovornosti i stiče iskustvo.

Učenje kroz razgovor

Posle neuspeha, umesto kritike, diskutujte o tome šta je dete iz određene situacije naučilo i šta bi sledeći put moglo da uradi drugačije.

To pomažu detetu da razvije samorefleksiju i osnažuje ga da vidi greške kao deo procesa učenja, prenosi Index.hr.