Stotine svetskih lidera, aktivista i umetnika okupilo se u četvrtak uveče na koktelima i svečanom događaju u njujorškom prostoru Jazz at Lincoln Center povodom objave TIME 100 liste za 2025. godinu.

Veče je započelo druženjem sa zvezdama: glumac iz serije „Severance“ Adam Skot i Danijel De Kim razgovarali su tokom čitave večeri, dok su Serena Vilijams i Skarlet Johanson tokom cele večeri smejale i jedna drugoj dobacivale interne šale.

Snimak Skarlet Johanson na crvenom tepihu je dokaz da je ona jedna od retkih osoba koja je uvek nasmejana i spremna za zabavu na crvenom tepihu.

• Mali trikovi u spavaćoj sobi koje bi vaš muškarac želeo da znate
• Destinacije koje su najviše razočarale turiste, a svi želimo da ih posetimo

Skarlet Johanson nedavno je debitovala kao rediteljka dugometražnog filma sa ostvarenjem pod nazivom „Eleanor the Great“, koje će premijerno biti prikazano narednog meseca na Filmskom festivalu u Kanu.

Na Time100 gala večeri gosti su bili i Kristen Vig, Nikol Šerzinger, Demi Mur, Blejk Lajvli, Gejl King…

Novi papa koji će naslediti papu Franju sigurno neće biti žena – zbog vekovima duge tradicije. Ko će preuzeti ulogu Svetog Oca na čelu Katoličke crkve nakon smrti pape Franje pitanje je koje zanima veliki deo sveta, ali odgovor na to pitanje još uvek nije poznat.

Novi papa mora biti muškarac

Iako zasedanje Papinske konklave neće započeti pre nego što prođe najmanje 15 dana, a odluke će se donositi u tajnosti unutar zidova Sikstinske kapele, već sada se zna da će novi papa biti muškarac – jer svih 138 mogućih kandidata su muškarci, prenosi Index.

Uprkos svom liberalnijem pristupu, papa Franja je čvrsto ostao pri stavu da žene ne mogu preuzeti ovu cenjenu ulogu. Teoretski, svaki kršteni muškarac može doći u obzir za izbor, iako konklava u praksi uglavnom bira nekoga ko je već kardinal. Pravila nalažu da kandidat ne sme biti u braku i da već mora biti priznat kao sveštenik, biskup, đakon, laik ili kardinal.

Upravo je to razlog zašto krštene žene nemaju istu mogućnost – jer Katolička crkva ne dozvoljava da žene budu zaređene za sveštenike. To je tradicija koja se proteže kroz vekove i koja je važila za svih 266 papa.

Uloga žena u Crkvi

Ova vest možda će iznenaditi neke, imajući u vidu da papa Franja od izbora 2013. godine nije zazirao od rušenja tradicija – odrekao se papske palate i odlučio da živi u Domu Svete Marte, skromnijem crkvenom smeštaju, umesto u raskošnoj Apostolskoj palati.

Argentinski kardinal, koji je uzeo ime Franja u čast svetog Franje Asiškog, poznat je kao „progresivni papa“ zbog liberalnih stavova o temama poput klimatskih promena i prava LGBTQ+ osoba. Zalagao se i za druge reforme, poput većeg uključivanja žena na visoke položaje u Vatikanu, i imenovao više kardinala izvan Evrope nego bilo koji njegov prethodnik – sve u okviru vizije inkluzivnije Katoličke crkve. Čak i nakon smrti nastaviće da ruši norme – biće sahranjen van Vatikana.

Ipak, dozvoljavanje zaređenja žena nikada nije bilo deo njegove agende. Umesto toga, naglasio je u intervjuu za časopis America da žene imaju drugačiju, ali jednako važnu ulogu u Crkvi. Na pitanje novinara zašto žene ne mogu biti zaređene, odgovorio je: „Zašto žena ne može ući u zaređenu službu? Zato što u Petrovom principu za to nema mesta“, navodi Catholic News Agency.

Inače, Petrov princip (ili Petrovski princip) odnosi se na teološku ideju u Katoličkoj crkvi da je papa naslednik svetog Petra, jednog od dvanaestorice apostola, kojeg katolici smatraju prvim papom. Ovaj princip je temelj papske vlasti i hijerarhije unutar Crkve.

„To što žena ne ulazi u ministerijalni život nije uskraćivanje“

Papa Franjo je dalje objasnio da je Crkva „žena“ i „nevesta“, i da religija još uvek nije razvila teologiju žene koja bi to odražavala. Istakao je postojeće Marijansko načelo ženstvenosti: „To što žena ne ulazi u ministerijalni život nije uskraćivanje. Ne. Njeno mesto je ono koje je još važnije, ali ga još moramo razviti – katehezu o ženama u smislu Marijanskog načela.“

Takođe je nagovestio da bi „administrativni put“ mogao biti prilika za žene, priznajući: „Verujem da u ovom aspektu treba da damo više prostora ženama.“ Dodao je i da su žene bolje u upravljanju poslovima, te je imenovanje pet žena na određene funkcije nazvao „revolucijom“.

Seksualni život je temelj zdravih i srećnih veza, ali mnogi parovi se suočavaju sa problemima koji ometaju njihov intimni odnos. Svakodnevne brige, stres i društvene norme mogu stvoriti barijere koje utiču na fizičku intimnost.

Često, u tom procesu zaboravljamo koliko je važna zdrava seksualnost za celokupno mentalno i fizičko zdravlje.

Iako mnogi smatraju da nije teško razgovarati o seksu sa partnerom, često se dešava da muškarci skrivaju svoje stvarne želje i potrebe. Zbog toga, mnoge žene ne saznaju šta se njihovim jačim polovinama zaista dopada u spavaćoj sobi.

Želi da vi unesete strast u spavaću sobu

Inicirajte: Ako je on obično taj koji započinje seksualni odnos, nemojte se ustručavati da preuzmete inicijativu. Započnite stvari poljupcem, dodajte malo provociranja i uzbudite ga.

Koristite seksualne igračke: Uvođenje novih stvari, kao što su igračke, može uneti uzbuđenje u vaš seksualni život. Počnite sa nečim jednostavnim, kao što je ulje za masažu, ali nemojte se plašiti da istražite i druge stvari.

Obucite se izazovno: Muškarci su vizuelna bića i često im je važno šta žena nosi. Izazovno oblačenje može postati lako sredstvo za podizanje strasti u spavaćoj sobi.

Razgovarajte izazovno: Ako ste dovoljno spremni, izgovaranje izazovnih stvari može poboljšati intimne trenutke. Počnite polako i opušteno, a kasnije možete istraživati šta tačno vaš partner voli - prenosi Sombor.info.

Sviđa mu se kada vi preuzmete kontrolu, ali samo ponekad

Nekim muškarcima se s vremena na vreme dopada kada žena preuzme kontrolu u spavaćoj sobi. Međutim, ovo ne znači da želi da se to događa stalno.

Kada vi vodite igru, to može dodati dinamiku i uzbuđenje u vašu vezu. Niko ne voli monotoniju, pa iznenadite svog partnera kada to najmanje očekuje.

Ne mogu da čitaju vaše misli

Muškarci nisu uvek najbolji u prepoznavanju suptilnih signala ili u tome da shvate kad nešto nije u redu. Zbog toga je važno da budete direktni i otvoreni u vezi sa svojim potrebama. Ako želite nešto, recite mu.

Ako postoji nešto što vam se dopada, pohvalite ga. Ovaj pristup može učiniti stvari mnogo lakšima i omogućiti mu da se bolje poveže sa vašim željama.

"Grupa ljudi iz komšiluka okupljena oko stola u dvorištu proslavlja praznik uz pesmu i poneki govor organizatora, dok se jelo lagano krčka u kotliću." - Tako Danilo Garsija pamti obeležavanje istaknutih datuma Kubanske revolucije, jednog od najvažnijih istorijskih događaja prošlog veka.

„To je kubanska tradicija – tada se okupe i mladi i nešto stariji“, govori 33-godišnji fotograf koji od prošle godine živi u Beogradu, za BBC na srpskom.

Međutim, poslednjih decenija ovakav vid proslave počeo je da nestaje prvenstveno jer su došle neke novije, kako kaže, „nezainteresovane generacije“.

Država i dalje baštini tradiciju proslavljajući važne nacionalne praznike paradama, većim okupljanjima i drugim vidovima svečanosti, na kojima je „sve manje ljudi“.

Fernando Almeida tvrdi da je u poslednje tri godine tokom ovih prazničnih dana ulicama kubanskih gradova vladala „potpuno porazna i zastrašujuća tišina jer niko ne želi da slavi“.

„Tek poneki sto u komšiluku gde članovi Komiteta za odbranu revolucije sede nekoliko sati slušajući muziku, praveći se da su srećni i igrajući domine, a onda bi se vraćali u kuću“, govori kubanski disident sa adresom u Beogradu.

Komitet za odbranu revolucije (Comités de Defensa de la Revolución – CDR) je odbor sa više miliona članova koji primarno postoji kako bi pružio pomoć i podršku lokalnoj zajednici, ali i prijavljivao kontrarevolucionarne aktivnosti.

Kako je invazija u Zalivu svinja počela i propala

Kubanska revolucija je počela 26. jula 1953. napadom grupe pobunjenika predvođene budućim predsednikom Fidelom Kastrom na kasarnu Monkada u Santijago de Kubi, gradu na jugoistoku zemlje.

„Predstavljala je kombinaciju bunta, besa i borbe protiv obespravljenosti“, govori doktorka istorijskih nauka Sanja Radović za BBC na srpskom.

Kaže da je „izrazita narodna podrška čini u potpunosti autentičnom i jednom od poslednjih revolucija tog tipa“, ali i narodnih pobuna „koje nisu ni na koji način bile uvezene spolja“.

Posle neuspele prve akcije u kojoj su desetine boraca stradale i nekoliko uhapšeno, pa i vođa pobune Fidel i njegov brat Raul, usledilo je par godina zatišja, da bi potom revolucija ušla u novu oružanu fazu.

Ustanak je okončan zbacivanjem diktatora Fulhensija Batiste sa vlasti i pobedom revolucionara, prvih dana januara 1959, te konačno dolaskom Fidela Kastra na čelo države, posle jedne od najuspešnijih gerilskih kampanja u istoriji.

Pored opismenjavanja stanovništva, osnivanja klinika širom zemlje, agrarnih reformi koje su išle u korist običnom čoveku, a ne velikim zemljoposednicima i stranim firmama, revolucija je pokrenula i veliki emigracioni talas, uz obračun sa neistomišljenicima i jednopartijski sistem koji je potom uspostavljen.

Zašto je buknula Kubanska revolucija?

U drugoj polovini 19. veka, Kuba je vodila ratove za nezavisnost protiv viševekovnog kolonizatora Španije.

Poslednji sukob je izbio 1895, a okončan je posle intervencije SAD na proleće i leto 1898. u okviru takozvanog špansko-američkog rata.

Republika Kuba je stekla formalnu nezavisnost od Amerike maja 1902, ali je Vašington, prema ranije donetom Platovom amandmanu (poništen 1934), unetom i u novi ustav, zadržao pravo mešanja u unutrašnja i spoljna pitanja.

Usledio je višedecenijski period nestabilnosti, korupcije, ekonomskih kriza, čestih intervencija SAD-a, pobuna i državnih udara.

Posle jednog od njih, na čelo države, po drugi put, dolazi Fulhensio Batista – marta 1952.

Njegovu vlast na Kubi u narednih šest godina obeležiće, između ostalog, visok stepen korupcije, represivna vojna diktatura i podrška američkim interesima na ostrvu.

„Američki kapital je dominirao kubanskom privredom uopšte, a posebno industrijom šećera“, navodi Stiv Kušon, viši naučni saradnik Instituta Amerike pri Londonskom univerzitetskom koledžu, u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Izvoz ovog prehrambenog proizvoda takođe su kontrolisale SAD, da bi pad cene šećera početkom pedesetih izazvao krizu u privredi.

Sanja Radović ističe da je Batistinu vladu obeležila i „saradnja sa američkom mafijom i domaćim latifundistima (veleposednicima) u eksploataciji lokalnog stanovništva“.

Havana, glavni grad Kube, tada je bila „stecište droge, kocke i prostitucije za Amerikance“.

„Izrazita društvena nejednakost i kompletna politička, ekonomska i socijalna obespravljenost stanovništva, sve to je bila slika Kube neposredno pred izbijanje revolucije“, smatra istoričarka.

Kubanska revolucija iz školskih klupa

Iako je revolucija deo obrazovnog sistema od najranijih razreda, prva saznanja o ovom važnom istorijskom i nacionalnom događaju i procesu mladi Kubanci dobijaju i pre polaska u školu.

„To je na neki način sveprisutno širom zemlje u pogledu načina kulturnog razmišljanja, suštinski je svuda, ne samo u školama – naći ćete je na televiziji, na dnevnom nivou“, govori Danilo Garsija, 33-godišnji Kubanac.

Kaže da tema Kubanske revolucije provejava već u prvim razredima osnovne škole, uglavnom kod predmeta koji se tiču nacionalne istorije, da bi joj se ozbiljnije pristupilo u završnom razredu.

Osnovna škola na Kubi traje šest godina, a onda slede još tri, takozvane sekundarne škole, gde se u kasnijim razredima uče kompleksnije istorijske lekcije koje obuhvataju i revoluciju.

„Jedna od dve knjige se temeljnije bavi revolucionarnim procesom, a učiš i o Fidelu Kastru, Če Gevari i ostalim učesnicima“, objašnjava Garsija, profesionalni fotograf.

Fernando Almeida, advokat i borac za ljudska prava, kaže da postoji „nekoliko slojeva“ učenja o revoluciji u tamošnjim školama kroz „temeljnu mitologiju“.

„Kada si dete, u osnovnoj školi ti daju pesmice sa stihovima ‘milicija je dobra, oružje je dobro, u dobrim rukama milicije naša zemlja je srećna, Fidel Kastro je ispravan čovek’ i slično“, govori 31-godišnji Kubanac koji se školovao u Havani.

On se februara 2022. doselio u Beograd, gde je godinu dana kasnije dobio azil kao politički disident.

Jula 2021. godine, hiljade ljudi su izašle na ulice mnogih kubanskih gradova, nezadovoljni zbog nestašica osnovnih namirnica, velikim rastom cena, situacijom oko građanskih sloboda, kao i načinom na koji se država borila protiv korona virusa.

Tražili su ostavku predsednika Migela Dijaza-Kanela koji je za proteste okrivio Ameriku, navodeći da ona manipuliše demonstrantima, želeći da izazove „socijalne nerede i promenu režima“.

Kriza menja politiku: Kuba se otvara za strane investitore

Aktuelni predsednik Kube je na tom mestu 2018. nasledio Raula Kastra, koji je na čelo države stupio deceniju ranije, umesto starijeg brata Fidela.

Policija je nasilno rasturila proteste, a uhapšeno je je više od 1.395 ljudi.

Glavni tužilac je godinu dana kasnije objavio da je na zatvorske kazne osuđena 381 osoba, od toga 36 na 25 godina robije.

Pravnu pomoć demonstrantima pružao je Almeida koji kaže da je za državu Kubanska revolucija „veoma važan događaj iz ideološkog ugla i opravdanje za sve“, dok običan narod za nju ne mari.

„Niko ne razmišlja o njoj, nikoga nije briga za revoluciju, ni šta se desilo pre 64 godina“, kaže advokat.

Međutim, naglašava da postoje i „drugi slojevi ljudi koji veruju da je u pitanju izdaja“.

„Ima i onih koji su morali da emigriraju ili su oterani iz zemlje i na revoluciju gledaju kao na najveću tragediju naše ere“, rezignirano ističe Almeida.

Dodaje da postoji i „manjina sledbenika, ljudi koji fanatično veruju u ono što im se servira i srećni su“.

Od napada na kasarnu, do borbe u planini

Kubanska revolucija, koja se odvijala u nekoliko faza, počela je 26. jula 1953.

Mladi advokat Fidel Kastro poveo je više od 100 naoružanih pobunjenika na drugu najveću vojnu bazu u zemlji – kasarnu Mankadu u Santijagu de Kubi, u nameri da zbaci Batistu koga je optužio za korupciju i tiraniju.

Napad je osujećen, a obučena vojska je u potpunosti porazila ustanike.

Istoričarka Radović kaže da je tada „razbijeno jezgro pobunjenika“ i da su mnogi stradali, a bilo je i onih koji su osuđeni na duge zatvorske kazne koji su ubrzo pomilovani.

Među njima su bio Fidel Kastro koji je posle amnestije maja 1955. napustio zemlju i otišao u Meksiko.

Tamo je upoznao argentinskog lekara i revolucionarnu ikonu Ernesta Če Gevaru, a potom sa bratom Raulom krenuo u reorganizaciju grupe, kako bi se vratili u domovinu, u borbu.

Rođen je „Pokret 26. jul“.

Početkom decembra 1956. Fidel Kastro i 82 pobunjenika stigli su do Kube „da poginu ili konačno podignu revoluciju“ malim plovilom po imenu Granma, iskrcavši se na jugoistok ostrva.

Za većinu je ovo bila poslednja misija, kojom je na svojevrstan način započela druga faza ovog oružanog sukoba.

Napad iz zasede Batistinih snaga preživelo je svega 12 boraca koji su se povukli u guste šume planinskog lanca Sijera Maestra opredelivši se za gerilsku borbu.

„Pravednost proklamovanog cilja u očima običnih ljudi i omraženost Batistinog režima doprinosila je popularnosti pobunjenika iz meseca u mesec, pa je tako pokret narastao sve do kritične mase, koje je bila dovoljna za izvođenje prevrata“, kaže istoričarka Radović.

Tri krila pokreta i konačna pobeda

Među pobunjenicima je bilo ljudi različitih političkih pogleda.

Stoga su revoluciju, koja nije bila ideološki definisana, podržavale različite grupe – od komunista, preko istaknutih privrednika, do crkvenih lidera.

Pored gerilaca u planini, revolucionarni pokret su činili studenti koji su otpor pružali u gradovima kao i radničko podzemlje, „spremno da se bori za plate i uslove uprkos klasnoj saradnji korumpirane sindikalne birokratije“, navodi istoričar Kušon.

Kaže da je sve raširenija pobuna dovela do krize režima, pa se tako promenio pristup početkom 1957. kada su krenuli odlučniji obračuni sa naoružanim gerilcima.

„Od tog trenutka, režim je koristio eskadrone smrti, mučenja i otmice u pokušaju da natera organizovani otpor da se povinuje njihovoj vladavini“, ističe autor knjige Skrivena istorija Kubanske revolucije: Kako je radnička lasa oblikovala gerilsku pobedu (A Hidden History of the Cuban Revolution: How the Working Class Shaped the Guerillas’ Victory).

Represija i brutalnost kubanskog diktatora nastavljena je i tokom 1958.

Oružana faza revolucije okončana je 1. januara 1959. bekstvom Fulhensija Batiste u Dominikansku Republiku, odmah pošto su pobunjenici predvođeni Če Gevarom osvojili grad Santa Klaru u centralnom delu Kube.

Vojni diktator je napustio ostrvo sa nekoliko stotina miliona dolara i trajno se nastanio u Portugalu, navodi istoričarka Sanja Radović.

Revolucionari su potom ušli u Havanu, gde je 8. januara umarširao i Fidel Kastro posle trijumfalne procesije kroz ostrvo.

Niz reformi, naknadni komunizam i reakcija Amerike

Ubrzo po završetku oružanog ustanka, na mesto premijera Kube došao je Fidel Kastro i isprva napravio liberalno-nacionalističku vladu.

Njegov rani program podrazumevao je niz izmena dotadašnjeg sistema, poput agrarne reforme, koja je ograničila veličinu farme i dovela do eksproprijacije velikih imanja, zatim nacionalizacija stranih (američkih) preduzeća, osnivanje škola i klinika širom ostrva i drugo.

Istoričarka Radović ističe da se odmah pristupilo i pojačanoj industrijalizaciji, iskorenjivanju niza bolesti, ubrzanom opismenjavanju stanovništva.

„U tekovini Kubanske revolucije, treba smestiti i snažan emigracioni talas – oko 200.000 ljudi napustilo je ostrvo po dolasku revolucionara na vlast“, kaže doktorka istorijskih nauka.

Ona takođe smatra da se, pored oružane pobune, pod pojmom Kubanska revolucija podrazumeva i „posledična transformacija kubanskog društva“ koja je usledila, odnosno „šira društvena i politička revolucija koju možemo pratiti narednih nekoliko godina“.

Za razliku od mnogih pređašnjih socijalističkih revolucija koje su vodili komunisti, ovde se ideološki zaokret nalevo dogodio na kraju.

„Na nacionalnom sastanku rukovodstva ‘Pokreta 26. jul’, održanom u maja 1958. odlučeno je da se sarađuje sa Komunističkom partijom (Narodna socijalistička stranka), stvarajući tako savez koji će dominirati kubanskom politikom posle pobede Revolucije“, objašnjava istoričar Stiv Kušon.

Narodna socijalistička stranka, koja je podržavala prvu Batistinu vlast tokom Drugog svetskog rata, kasnije se ujedinila sa Kastrovim pokretom u organizaciju od koje je 1965. nastala Komunistička partija Kube.

Ova stranka i danas vlada najvećim karipskim ostrvom.

Istoričarka Radović smatra da je Kastrov pokret, iako isprva nedovoljno ideološki profilisan, veću naklonost imao prema Sovjetskom Savezu.

To je u Vašingtonu stvorilo „grozničavu atmosferu da Kastro bude zbačen sa vlasti po svaku cenu“.

Amerika je početkom 1961. u potpunosti prekinula diplomatske veze sa Havanom.

Aprila iste godine, dogodila se i invazija na Zaliv svinja, neuspeli pokušaj kubanskih izgnanika, koje je regrutovala i obučila američka tajna služba – CIA, da svrgnu režim Fidela Kastra.

Potpuni trgovinski embargo Vašington je uveo Kubi februara 1962.

Na jesen je nastupila i hladnoratovska Kubanska raketna kriza, pošto je Kuba dozvolila razvrstavanje sovjetskih bojevih glava na njenoj teritoriji.

Hladni rat je period krajnje zaoštrenih odnosa između velikih sila – prvenstveno Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država, od 1946. do 1991.

Radović napominje da „nametnute žestoke višedecenijske američke i savezničke sankcije“ istoričare onemogućava da daju „jasnu ocenu samog kubanskog društveno-ekonomskog sistema, s obzirom na to da se nije razvijao u normalnim okolnostima“.

Ipak, kao povoljne karakteristike izdvaja „opismenjavanje stanovništva, preraspodela zemlje, značajna socijalna podrška države, besplatnu i opštu dostupnost obrazovanja i zdravstvene zaštite, značajno ulaganje u nauku i medicinu“.

„Istovremeno je postojala jaka cenzura, politička kontrola, jednopartijski sistem, progoni neistomišljenika, što su svakako negativne tendencije.

„Osnovano je pitanje u kom bi pravcu otišao razvoj kubanskog društva da su okolnosti bile povoljnije“, ocenjuje Radović.

Današnji status

Fernando Almeida smatra da je Kubanska revolucija „verovatno jedan od najvažnijih događaja“ za naciju i region, ali da treba biti odvojena od onoga što dolazi posle nje.

Međutim, naglašava da danas „revolucija više ne postoji“.

„Jedinu revoluciju koju trenutno imamo je ona gde se ljudi bore na ulici i žele da se ovo kraljevstvo jednom okonča.

„To bi nam omogućilo da napravimo malo bolju zemlju ili makar dozvoliti da napredujemo, a ne da smo zakopani i opsesivno gledamo u prošlost“, smatra Alemeida.

Danilo Garsija kaže da se Revolucija „rodila sa jednom lepom idejom i onda dobila drugačiji oblik, zbog ljudske prirode“, pa rezultati posle 70 godina „nisu na mestu kome su težili“.

Istoričarka Sanja Radović kaže da „Kubanska revolucija danas izgleda kao pradavna prošlost“, jer su se „globalne okolnosti značajno izmenile“.

Neposrednih svetskih posledica Kubanske revolucije danas nema, ali je ostala značajna u regionalnim okvirima, pre svega u Latinskoj Americi.

„Kuba je u procesu traženja rešenja kako bi sačuvala nešto od dobrih tekovina revolucije, a sa druge strane, odbacila loše nasleđe i prilagodila se u izvesnoj meri zahtevima novog vremena“, zaključuje.

Leksi Džouns, ćerka Dejvida Bouvija i supermodela Iman, odgovorila na kritike nakon objave debitantskog albuma.

Leksi Džouns, ćerka muzičke legende Dejvida Bouvija i supermodela Iman, oglasila se povodom komentara koji su usledili nakon izlaska njenog prvog albuma. Na Instagramu je podelila stihove iz jedne od svojih pesama, u kojoj iskreno govori o pritisku koji oseća zbog toga što je odrasla u senci slavnog oca, prenosi Index.

„Ja sam ćerka legende, ali sam mnogo više od njegovog imena. Porede me s visinama koje je on dostigao, kao da i ja moram do njih. Ali nisam ovde da jurim njegovo svetlo“, stoji u pesmi.

„Ne pokušavam da budem neko kome se dive“

„Nisam kopija niti senka. Žele da nastavim njegovo nasleđe, ali to nikad nije bila moja istina. Ne trudim se da budem neko kome se ljudi dive, zato pokušavam da stvorim svoj sopstveni ritam i pokažem ko sam zaista“, navodi se dalje u stihovima.

Podsetimo, 24-godišnja Leksi – pravog imena Aleksandrija Zahra Džouns – svoj album nazvala je Xandri, po grčkoj reči koja znači „branitelj čovečanstva“. Pre objave albuma zaintrigirala je pratioce kratkim audio-snimcima svojih pesama, a podelila je i neke uspomene iz detinjstva sa Bouvijem.

Ima i polubrata

Za razliku od svog polubrata Dankana Džounsa, čija je majka dobitnica Gremija Endži Bouvi, Leksi je uglavnom vodila povučen i privatan život. Iman je 2018. izjavila da ju je ćerka često smatrala previše zaštitnički nastrojenom, jer je želela da je drži dalje od očiju javnosti.

„Rekla sam joj da sve to može da sačeka, neće pobeći. Imaj privatan život dok god možeš, jer će on jednog dana postati javan – zato uživaj u ovom trenutku“, ispričala je Iman u intervjuu za magazin Porter.

Ako ste se ikada zapitali zašto su neki ljudi blagosloveni plavim očima, jedno istraživanje bi konačno moglo da vam da odgovor.

Naučnici veruju da su rešili ovu misteriju, a izgleda da se sve svodi samo na jednu osobu. Naime, pre nego što se pojavio jedan Evropljanin, ljudi su imali isključivo smeđe oči, tvrde stručnjaci sa Univerziteta u Kopenhagenu. Ali, taj pojedinac je pre 6.000 do 10.000 godina potpuno promenio situaciju zbog genetske mutacije, piše LAD Bible.

Kao što možda pamtite s časova biologije, plave oči su rezultat recesivnog gena – što znači da osoba mora da nasledi dva takva gena kako bi se pojavila plava boja.

Međutim, sve donedavno malo je ljudi znalo odakle dolaze ti geni, sve dok naučnici u Danskoj nisu dublje istražili ovu temu. Profesor Hans Eiberg s odeljenja za ćelijsku i molekularnu medicinu predvodio je istraživanje koje je sprovedeno još 2008.

- Izvorno, svi smo imali smeđe oči - rekao je za Science Daily.

- Ali, genetska mutacija koja je zahvatila gen OCA2 u našim hromosomima dovela je do stvaranja svojevrsnog prekidača koji je bukvalno isključio sposobnost proizvodnje smeđih očiju - dodao je.

Naučnici su dugo pokušavali da otkriju šta je prouzrokovalo ovu promenu proučavajući gen OCA2, koji određuje nivo smeđeg pigmenta u ljudskom oku. Međutim, ispostavilo se da je mutacija koja stvara plave oči povezana s potpuno drugačijim genom – HERC2. Ovaj gen isključuje OCA2, smanjujući proizvodnju melanina u šarenici i tako ''razređuje'' smeđu boju u plavu.

A kako su istraživači uopšte utvrdili da se sve ovo može povezati s jednim zajedničkim pretkom? Jednostavno – svaka osoba s plavim očima na svetu nosi ovu istu mutaciju. Iako je potrebno još mnogo istraživanja, pretpostavlja se da se mutacija proširila migracijom ljudi iz Afrike u Evropu, što bi objasnilo zašto su plave oči najčešće među ljudima euvropskog porekla.

Studija iz 2008. takođe je proučavala razlike u drugim, ređim bojama očiju, poput zelene, što je dodatno potvrdilo teoriju o jednom izvornom nosiocu gena za plave oči.

- Ljudi sa zelenim očima imaju smanjenu količinu melanina u šarenici, ali na drugačiji način od onih s plavim očima. Na osnovu toga možemo zaključiti da su svi plavooki ljudi povezani s istim pretkom. Svi su nasledili isti genetski prekidač na identičnoj lokaciji u svom DNK - pojasnio je profesor Eiberg.