Satelitski snimci koje je objavila NASA prikazuju neobičan fluorescentni sjaj koji se pojavljuje negde u Velikom australijskom zalivu i Tasmanijskom moru – i to tako intenzivno da je vidljiv čak iz svemira.
Prema izveštaju EcoNews-a, ovo živopisno, svetleće morsko biće primećeno je pomoću satelita iz orbite.
NASA-ina posmatranja iz svemira, putem opservatorije Earth Observatory, već dugo prate uslove u morima širom sveta, šaljući slike visoke rezolucije planeta i okeana u realnom vremenu. Njihovi sateliti razvili su senzore koji mere emisije svetlosti, a naučnici su potvrdili da je svetlucanje zapravo rezultat algi koje „cvetaju“.
Na Facebook stranici NASA Ocean, ranije ove godine objavljeno je sledeće:
„Fitoplankton cveta u vodama između jugoistočne obale Australije i Tasmanije, u oblasti poznatoj kao Basov moreuz. Region je poznat po nemirnim vodama i brojnim olupinama brodova. Basov moreuz je najdirektniji morski put između Velikog australijskog zaliva i Tasmanijskog mora, i jedini pristup ekonomski važnoj luci Port Filip.“
Foto: Jordan Robins / SWNS / SWNS / Profimedia
Snimak svetlucavih tirkiznih i zelenih nijansi cvetajućih algi napravio je OCI senzor na PACE svemirskoj letelici u novembru prošle godine. Međutim, to nije prvi put da su ove biljkama slične niti primećene iz svemira.
Senzor VIIRS (Visible Infrared Imaging Radiometer Suite) na satelitu Suomi NPP registrovao je ovaj fenomen u januaru prošle godine, dok su NASA-ini sateliti Terra i Aqua zabeležili prve pojave svetlucanja krajem decembra 2023.
„Zeleni trag koji vidimo je sigurno fitoplankton u cvatu koji se pruža duž ivice kontinentalne ploče, na dubini od oko 150 metara“, rekao je Jochen Kaempf, okeanograf sa Univerziteta Flinders, koji je već objavljivao studije o fitoplanktonu u toj oblasti. „Plavi trag može biti sedimenti u plitkim vodama ili neka druga vrsta fitoplanktona.“
Fitoplankton se hrani hranljivim materijama iz dubokog okeana, kao što su azot i fosfor, koji potiču od raspadnutih ostataka morskih organizama. Kada se ova bogata voda uzdigne ka površini, svetlost iz tzv. foticke zone stimuliše rast populacije fitoplanktona. Ova pojava dovodi do visokih koncentracija hlorofila – zelenog pigmenta koji učestvuje u fotosintezi, zbog čega i svetli.
Morski ekosistemi zavise od fitoplanktona, jer proizvodi kiseonik i predstavlja osnovu ishrane za mnoge morske vrste.
Na obali Bonney, morski biolozi procenjuju da cvetanje algi godišnje privuče i do 80 plavih kitova koji dolaze na ispašu, dok se u tim vodama razmnožavaju i krabe, sardine, inćuni, tune i druge vrste riba.
Nova pretnja po ljudsko zdravlje širi se širom sveta, a uzročnici su mikroskopske gljivične spore koje žive u i na ljudskom telu, kao i u zemljištu i vazduhu.
Izvesni Torens Irvin veruje da je smrtonosna gljivica “Coccidioides” ušla u njegova pluća u junu 2018. godine dok je odmarao u dvorištu svoje kuće u Patersonu, Kalifornija.
„Sedeo sam u ležaljci, uživao u lepom letnjem danu, igrao igrice na telefonu i pio koktel“, priseća se Irvin, koji je bio na ivici smrti pre nego što je specijalista postavio tačnu dijagnozu – skoro godinu dana kasnije - piše Nova.rs.
Tokom tog perioda, Irvin je izgubio više od pola svoje telesne težine, sa 130 kilograma spao je na svega 68.
„Doktori su u jednom trenutku jednostavno digli ruke i rekli mojoj ženi da više ništa ne mogu da učine. Još uvek se sećam kako je plakala kada su joj to saopštili“, ispričao je Irvin.
Širenje infekcije na mozak
Sličnu sudbinu doživeo je i Rob Purdi, koji veruje da je udisao spore “Coccidioides” još 2012. godine dok je radio u svojoj bašti u Bakersfildu, Kalifornija. Kod njega se infekcija proširila na mozak, izazvavši gljivični meningitis – opasnu upalu zaštitnih membrana koje okružuju mozak i kičmenu moždinu.
„Kod oko 3% inficiranih ljudi, gljivica se proširi izvan pluća, zahvatajući kožu, kosti, zglobove i druge organe, pa čak i neobična mesta poput očne jabučice, zuba ili malog prsta“, objasnio je Purdi, osnivač neprofitne organizacije “MYCare” koja se bavi edukacijom i istraživanjem gljivičnih bolesti.
„U polovini tih slučajeva, gljivica ode u mozak, kao što je bio slučaj kod mene“, dodao je. „Da bih preživeo, moram doživotno da primam injekcije sa toksičnim lekom starim 80 godina, koji me polako truje“.
Umetnost imitira život – i obrnuto
Popularna HBO serija „The Last of Us“ prikazuje fiktivnu mutiranu gljivicu “Cordyceps” koja se širi ugrizima inficiranih. U seriji, parazit brzo napada mozak žrtve, pretvarajući ih u agresivne predatore sa pipcima koji izbijaju iz usta.
U stvarnosti, “Cordyceps” napada samo insekte – poput mrava, buba i paukova – dok je ostatak zapleta naučna fantastika. Međutim, opasne gljivice koje ozbiljno ugrožavaju ljudsko zdravlje nisu izmišljotina.
Sve teže izlečive gljivične infekcije
Prema globalnim procenama, godišnje se zabeleži 6,5 miliona invazivnih gljivičnih infekcija i oko 3,8 miliona smrtnih slučajeva – a mnoge od tih infekcija postaju sve otpornije na postojeće lekove.
Upravo zbog rastuće otpornosti na postojeće fungicide, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je u aprilu objavila listu sa 19 kritičnih gljivičnih vrsta koje predstavljaju najveći prioritet za razvoj novih lekova. Na toj listi se nalaze i gljivice iz roda “Coccidioides”.
Najopasnije otporne gljivice
Na vrhu liste kritičnih gljivičnih patogena nalazi se “Cryptococcus neoformans”, koji izaziva potencijalno smrtonosni oblik meningitisa. Stopa smrtnosti od ove infekcije može biti čak do 61%, naročito kod pacijenata sa HIV-om.
Druga na listi je “Aspergillus fumigatus”, buđ koja napada pluća i može se proširiti na druge delove tela.
Bil Gejts je najavio da planira da donira gotovo celokupno bogatstvo, procenjeno na 200 milijardi dolara, u narednih 20 godina, pre nego što zatvori svoju Fondaciju Gejts.
Bil Gejts kaže da je doneo odluku da svoju fondaciju zatvori 31. decembra 2045. godine.
Kada je osnovao fondaciju, 2000. godine, imao je cilj da ona nastavi da funkcioniše dugo nakon njihove smrti, ali sada želi da ubrza proces donacija, piše CNN.
Gejts je izrazio želju da svojim donacijama ubrza globalne inicijative u oblasti zdravstva i jednakih prava, nadajući se da će njegov primer inspirisati druge milijardere da se priključe „Zavetu davanja“, inicijativi koju je pokrenuo zajedno sa Melindom i Vorenom Bafetom 2010. godine.
Gejts smatra da je sada vreme da donira bogatstvo zbog hitnih problema koje treba rešavati, a njegova fondacija je već donirala više od 100 milijardi dolara, uključujući sredstva za razvoj vakcina i borbu protiv globalnih bolesti.
O svemu je napisao i autorski tekst, koji je objavljen na sajtu fondacije.
„Kada sam prvi put počeo da razmišljam o tome kako da poklonim svoje bogatstvo, uradio sam ono što uvek radim kada započinjem novi projekat – pročitao sam mnogo knjiga. Čitao sam o velikim filantropima i njihovim fondacijama da bih doneo ispravne odluke o tome kako da uzvratim društvu. Takođe sam čitao o globalnom zdravlju kako bih bolje razumeo probleme koje želim da rešim.
Jedan od najboljih tekstova koje sam pročitao bio je esej iz 1889. godine, koji je napisao Endru Karnegi, pod nazivom Jevanđelje bogatstva. U njemu se tvrdi da bogati imaju odgovornost da vrate svoje resurse društvu – tada radikalna ideja, koja je postavila temelje savremene filantropije.
U najpoznatijoj rečenici tog eseja, Karnegi piše da „čovek koji umre bogat, umire osramoćen“. U poslednje vreme mnogo razmišljam o toj rečenici. Ljudi će govoriti razne stvari o meni kada umrem, ali odlučan sam da „umro je bogat“ neće biti jedna od njih. Postoji previše hitnih problema koje treba rešavati da bih zadržavao resurse koji mogu pomoći ljudima.
Zato sam odlučio da svoje bogatstvo vratim društvu mnogo brže nego što sam prvobitno planirao. U narednih 20 godina pokloniću gotovo celo svoje bogatstvo putem Fondacije Gejts, kako bi se spasavali i poboljšavali životi širom sveta. A 31. decembra 2045. godine, fondacija će zauvek zatvoriti svoja vrata.
U naredne dve decenije pokloniću gotovo celo svoje bogatstvo putem Fondacije Gejts, kako bi se spasavali i poboljšavali životi širom sveta.
Ovo je promena u odnosu na naš prvobitni plan. Kada smo Melinda i ja osnovali Fondaciju Gejts 2000. godine, uključili smo klauzulu u njen prvi statut: organizacija će prestati sa radom nekoliko decenija nakon naše smrti. Pre nekoliko godina počeo sam da preispitujem taj pristup. U skorije vreme, uz savete odbora, sada verujem da ciljeve fondacije možemo postići u kraćem roku – posebno ako udvostručimo ključna ulaganja i pružimo veću sigurnost našim partnerima.
Tokom prvih 25 godina rada Fondacije Gejts – delimično zahvaljujući velikodušnosti Vorena Bafeta – donirali smo više od 100 milijardi dolara. U narednih 20 godina, udvostručićemo donacije. Tačan iznos zavisiće od tržišta i inflacije, ali očekujem da fondacija potroši više od 200 milijardi dolara do 2045. godine. U taj iznos ulaze i preostala sredstva iz fonda i moja buduća ulaganja.
Ova odluka dolazi u trenutku lične refleksije. Osim što obeležavamo 25 godina fondacije, ova godina ima još nekoliko važnih prekretnica: moj otac, koji mi je pomogao da započnem fondaciju, ove godine bi napunio 100 godina; Majkrosoft slavi 50 godina postojanja; a ja u oktobru punim 70.
To znači da sam sada zvanično u godinama kada se mnogi ljudi penzionišu. I dok poštujem svakoga ko odluči da dane provodi igrajući piklbol, takav život ipak nije za mene – bar ne u potpunosti. Imam tu sreću da se svakog jutra budim pun energije i radujem poslu. Radujem se što ću svoje dane i dalje ispunjavati strateškim pregledima, sastancima s partnerima i edukativnim putovanjima, dokle god budem mogao.
Misija Fondacije Gejts i dalje je zasnovana na ideji da mesto gde ste rođeni ne bi smelo da određuje vaše životne šanse. Uzbuđen sam što ću videti kako naše naredno poglavlje nastavlja da približava svet budućnosti u kojoj svako, bilo gde, ima priliku da živi zdrav i ispunjen život“, samo je početak pisma.
Ljudi širom sveta žele da produže godine života u dobrom zdravlju, ali mnogi i dalje nisu svesni da njihova krvna grupa može igrati ulogu u brzini starenja.
Rezultati novog istraživanja ukazuju na to da bi osobe sa krvnom grupom B mogle sporije da stare, što je otvorilo mnoga pitanja o tome šta ovu grupu izdvaja od ostalih.
Toni Vajs-Korej sa Univerziteta Stanford godinama proučava ove biološke misterije, s posebnim fokusom na ulogu faktora iz krvi u očuvanju vitalnosti. Njegova istraživanja ističu kako krv može otkriti važne informacije o „istrošenosti“ našeg tela kako starimo, prenosi Nova.rs.
Razumevanje krvne grupe B
Krvne grupe se određuju specifičnim markerima na crvenim krvnim zrncima i antitelima koja kruže krvotokom. U ABO sistemu krvnih grupa, osobe sa grupom B imaju B antigen na svojim crvenim krvnim zrncima i proizvode antitela protiv A antigena.
Samo oko 10 odsto svetske populacije spada u ovu kategoriju. Naučnici su ispitivali da li ovaj jedinstveni marker može doprineti efikasnijem odgovoru na metaboličke promene, što bi moglo pomoći tim osobama da sporije stare, navodi se u izveštaju „National Library of Medicine".
Faktori dugovečnosti
Još pre nekoliko decenija, naučnici su počeli da istražuju povezanost između krvnih grupa i životnog veka.
„Naši nalazi ukazuju na to da krvna grupa B može biti povezana sa izuzetnom dugovečnošću“, zaključili su Šimizu i saradnici u Tokiju još 2004. godine. Stručnjaci su dalje analizirali zašto bi ova grupa mogla nadmašiti druge po dugovečnosti.
Neki ukazuju na efikasnije mehanizme obnavljanja i popravke ćelija, dok drugi smatraju da njihova tela lakše podnose metabolički stres, što ih može štititi od određenih zdravstvenih problema povezanih sa starenjem.
Moguće negativne strane
Naučnici napominju da osobe sa krvnom grupom B nisu imune na zdravstvene rizike. Istraživanja su pokazala blago povećanu verovatnoću za kardiovaskularne probleme kod ovih osoba. Dobre prehrambene navike, redovna fizička aktivnost i upravljanje stresom mogu smanjiti ovu ranjivost. Takođe, ova grupa ima reputaciju da je emocionalno osetljivija, pa neki smatraju da joj je potrebna snažna mreža podrške za očuvanje mentalnog zdravlja.
Sve više dokaza ukazuje na to da starenje ne zahvata ravnomerno sve delove tela. Neki organi mogu propadati brže od drugih, što povećava rizik od bolesti čak i kod ljudi koji deluju zdravo spolja. Jedno obimno istraživanje analiziralo je više od 5.000 volontera kako bi odredilo biološku starost 11 organa na osnovu više od 4.000 proteina u njihovoj krvi.
Ova studija je pokazala da oko 20% populacije ima ubrzano starenje bar jednog organa.
Krv kao alat za procenu
Postojeće metode često se oslanjaju na epigenetske promene u DNK za procenu starenja, ali one zahtevaju uzorke tkiva koje je teško prikupiti iz svakog organa. Krv, međutim, lako je dostupna i može pružiti trenutni uvid u nivoe proteina povezanih sa različitim unutrašnjim sistemima.
Alati zasnovani na veštačkoj inteligenciji analiziraju hiljade ovih proteina i povezuju specifične nivoe sa pojedinačnim organima, otkrivajući koji delovi tela stare brže nego što bi trebalo.
Ovi podaci bi u budućnosti mogli da se koriste za izradu personalizovanih strategija za usporavanje propadanja organa.
Praktične posledice
Sama ideja da se otkrije starenje organa pre nego što se pojave ozbiljni simptomi deluje primamljivo, ali nosi i važne dileme. Saznanje da ste u riziku od bubrežne ili srčane bolesti može vas podstaći na dodatnu pažnju, ali može i izazvati anksioznost ako ne postoji konkretan lek.
Stručnjaci savetuju da se to znanje kombinuje sa preventivnim koracima. Za osobe sa krvnom grupom B preporučuje se posebna pažnja na zdravlje srca, kao i upravljanje stresom koji može uticati na emocionalno stanje.
Više od statistike
Iako statistika može da zaintrigira, svakodnevne navike najčešće određuju kako će se ovi nalazi odraziti na život. Uravnotežena ishrana, fizička aktivnost, dovoljno sna i snažni međuljudski odnosi doprinose stabilnom fizičkom i emocionalnom zdravlju.
Naučnici podstiču sve koji su radoznali o sopstvenom procesu starenja da razmotre sve moguće faktore. Krvna grupa B može objasniti određene osobine, ali ona nije jedini faktor u toj jednačini. Dostupnost naprednih testova na bazi krvi još nije široko rasprostranjena. Ako postanu uobičajeni, ljudi bi mogli ranije da otkriju signale koji ukazuju na starenje određenih organa i da blagovremeno reaguju.
Rad Tonija Vajs-Koreja pokazuje da jednostavno vađenje krvi može otkriti skrivene promene u različitim delovima tela — što bi moglo otvoriti vrata ka fokusiranijoj nezi, posebno za one koji žele da očuvaju visok kvalitet života kako stare, navodi se u istraživanju koje je objavio Experimental Gerontology.
Većina parova zna da li je njihov skksualni život fantastičan ili potpuno loš, ali može biti teže prepoznati kada je samo zadovoljavajuć, ali ne baš uzbudljiv.
Seksualni život je jedan od ključnih delova zdrave veze. Ako sumnjate da u vašem nešto "nedostaje", saznajte zašto je važno rešiti te probleme.
Ista osoba uvek inicira seks
Čest simptom da nešto nije u redu sa seksualnim životom para jeste kada jedna osoba uvek inicira seksualne odnose i oseća se nepoželjno.
"Većina ljudi želi da njihovi partneri podjednako iniciraju seks – to im daje osećaj da su i dalje poželjni i smanjuje pritisak u vezi sa performansom", tvrdi doktorka Džes O'Rajli. Ako jedan partner uvek pokreće seks, pokušajte da komunicirate taj problem i jasno naglasite da biste voleli da u tome postoji ravnoteža.
Niste izrazili svoje želje
Niko ne može da čita tuđe misli, a svi smo različiti. Teško je očekivati da vaš partner zna šta želite samo na osnovu svog prethodnog iskustva, tvrdi Džes.
Ako niste razgovarali o svojim željama, verovatno ih ni ne ispunjavate. Ako vas pomisao na kritiku partnerovih veština plaši, imajte na umu da je ključno kako ćete mu to saopštiti. Kada jednom jasno izrazite svoje želje, primetićete veliku razliku u intimnim trenucima.
Uvek radite isto
Kada parovi jednom otkriju šta im prija, često se drže toga kao "pijan plota". To može dovesti do gubitka strasti i smanjene sklonosti ka eksperimentisanju. Međutim, "ponavljanje može smanjiti užitak. Istraživanja pokazuju da nivo dopamina može biti dvostruko viši kada su stvari nepredvidive", dodaje Džes.
Budite otvoreni za nove poze, seksualne igračke i eksperimentisanje ispod pokrivača – tako ćete usput otkriti šta vam najviše odgovara.
Ne razgovarate nakon seksa
Seks bi trebalo da zbliži partnere. Ako se nakon vođenja ljubavi osećate udaljeno od partnera, a u sobi vlada tišina, to može značiti da niste dovoljno otvoreni jedno prema drugom, objašnjava seksualna terapeutkinja Marisa Nelson.
Pokušajte da inicirate razgovor. Ako osećate blokadu, iskreno to recite partneru i nemojte se osećati kao da morate da krijete svoja osećanja.
Znak da trenutno niste potpuno seksualno kompatibilni može biti i razlika u onome što očekujete od seksa. Na primer, jedna osoba želi strast i način da se oslobodi stresa, dok druga vidi seks kao način emotivnog povezivanja.
"Kada se to dogodi, jedna osoba može početi da se oseća loše i nezadovoljno, jer dugo vremena ne dobija ono što želi da oseti kroz vođenje ljubavi", kaže Nelson.
Za sve je "kriva" jedna osoba
Da bismo imali zdrav seksualni život, oba partnera u vezi moraju osećati da je odgovornost zajednička. Ako ne možete da dostignete vrhunac, osećate bol ili niste zadovoljni – to je problem oboje.
Simptom da nešto nije u redu jeste kada jedna osoba preuzima svu krivicu ili je partner stalno prebacuje na nju. Važno je prepoznati takvu situaciju i zapitati se na čemu možemo da radimo zajedno.
Reditelj filma "Konklava" Edvard Berger radi na novom filmu, trileru koji je adaptacija romana „Jahači“ australijskog autora Tima Vintona iz 1994. godine.
Sa Bergerom na filmu radi Bred Pit, za koga strani mediji izveštavaju da će igrati glavnog lika Freda Skalija.
Film će finansirati i distribuirati A24, a očekuje se da će snimanje početi početkom 2026. godine na nekoliko lokacija širom Evrope. Kako je objavio časopis „Variety“, scenario zasnovan na knjizi piše Dejvid Kajganič, prenosi Index.hr.
Bred Pit je jedini glumac koji je trenutno povezan sa projektom
Radnja romana prati Freda, čoveka koji se seli u Irsku sa suprugom i ćerkom kako bi kupio staru seosku kuću.
Njegova supruga Dženifer i ćerka Bili se nakratko vraćaju u Australiju, ali se samo Bili vraća u Irsku, bez ikakvog objašnjenja.
Tada se Skalijev život raspada dok očajnički traži odgovore o iznenadnom i neočekivanom nestanku svoje žene.
Bred Pit je trenutno jedini poznati član glumačke ekipe. Ostali glumci se još uvek biraju, piše „Collider“. Trenutno nije poznato da li je određen datum premijere filma u bioskopima.
Osuđivali su je, a nisu znali šta se krije iza njenog ponašanja.
Glumicu En Hatavej svetska publika je upoznala 2001. godine, kada je odigrala glavnu ulogu u filmu „Princezini dnevnici“.
Nakon toga je glumila u brojnim poznatim ostvarenjima kao što su „Planina Broukbek“, „Đavo nosi Pradu“, „Kad neveste zarate“, „Dan zaljubljenih“, „Alisa u zemlji čuda“, „Uspon mračnog viteza“, „Jadnici“, „Međuzvezdani“, „Oušnovih 8“, „Prevaranti“, „Spokoj“ i drugim.
Sarađivala je sa brojnim poznatim glumcima, a dobitnica je i Oskara za najbolju sporednu žensku ulogu, koju je ostvarila glumeći u „Jadnicima“.
Uprkos brojnim nagradama i ogromnom uspehu, En je često bila na meti negativnih komentara i važi za jednu od osoba koje ljudi „vole da mrze“.
Kako je počela netrpeljivost ljudi prema En Hatavej?
Netrpeljivost prema njoj planula je tokom dodela Oskara 2011. godine, kada su ceremoniju vodili En Hatavej i Džejms Franko. I dok je Franko bio opušten, En je, prema komentarma ljudi, bila „previše uzbuđena i delovala je izveštačeno“.
„O Bože, vi ste stvarni. Ovo se zaista događa, u redu“, govorila je glumica kada je izašla na scenu.
Osim što je delovala nervozno i šalama pokušavala da razbije tremu, mnogi su zaključili i da je Džejms Franko pored nje izgledao kao da su to „najgori momenti u njegovom životu“, a govorili su i da je glumica delovala „kao da nikada neće prestati da glumi na sceni“, te su govorili i kako je bila previše dramatična.
Taman kada su svi pomislili da je ovaj događaj zaboravljen, došla je dodela Oskara 2013. godine, kada je En i dobila ovu nagradu. Međutim, događaj koji je trebalo da bude jedan od najsrećnijih u njenom životu, izazvao je samo još više hejterskih komentara.
Naime, mnogi su tada njen govor prilikom preuzimanja nagrade ocenili izveštačenim.
„Oh, ovo je istina. Velika mi je čast, hvala vam. Ima tako mnogo ljudi čija ljubaznost i podrška su razlog zbog kog ja sad stojim ovde“, pričala je ona sa suzama u očima.
Nakon ovoga, ponovo su usledile kritike njenog ponašanja na bini, a javno ju je isprozivao i voditelj i komičar Hauard Stern.
„Ona uvek deluje kao da će ostati bez daha, glumi čak i kad dobija nagradu“, rekao je Stern.
Osim govora, ljudi su kritikovali i ponašanje En Hatavej tokom fotografisanja nakon dobijanja Oskara.
Naime, govorili su da je tokom poziranja sa statuom imala lažan i izveštačen osmeh, a neki su čak tvrdili i da nije zaslužila da bude nagrađena Oskarom.
Ono što su joj možda u najvećoj meri zamerali, jeste to što je „previše savršena“, što se komentarisalo i u brojnim emisijama.
„Njena savršenost mi nije simpatična, iritantna je. Toliko je savršena da je to nepodnošljivo“, bio je samo jedan od komentara u jednoj emisiji.
Sve više se govorilo o njenom imidžu „slatke devojčice“, ali za razliku od nekih njenih koleginica koje su za to dobijale pohvale, na račun En Hatavej stizale su samo kritike.
Optuživali su je da se previše trudi da izgleda dobro i slatko, te da zbog svega toga deluje neprirodno. Nazvali su je čak i „detetom pozorišta“, naglašavajući da je previše dramatična i da preteruje u iskazivanju emocija pokušavajući da udovolji svima.
Netrpeljivost prema En otišla je toliko daleko da su ljudi počeli da kritikuju sve što ima veze sa njom i svaki film u kom se pojavi. Mnogi gledaoci su naročito bili razočarani njenom ulogom Žene-mačke u ostvarenju „Uspon mračnog viteza“, smatrajući čak da nije dovoljno atraktivna za ovu ulogu i govoreći da je „gora Žena-mačka čak i od Mišel Fajfer“.
To je ljudima dalo krila da nastave sa negativnim komentarima na njen račun, te su na društvenim mrežama pisali kako je toliko loša „da ne bi trebalo da dobije nijednu ulogu ikada“. Pričalo se da je En napisala i memoare, ali da nije mogla da ih proda jer su bili „previše dosadni“.
I tako je jednima smetalo što je glumica previše atraktivna, drugi su smatrali da uopšte nije privlačna, treći su govorili da je sama njena pojava „teška za gledanje“, a ona se sve to vreme borila sa svojim problemima, ne iznoseći ih u javnost.
Glumica je sve vreme vodila svoju bitku
Ipak, u emisiji „The Tonight Show“ otvorila je dušu i otkrila kako se nosila sa svim kritikama koje je dobijala, kao i to da je kao tinejdžerka imala velikih problema sa samopouzdanjem.
„Dok sam odrastala, smatrala sam da je sreća nešto što nikada ne bi moglo da se desi meni“, počela je En i dodala:
„Previše nisam volela sebe“.
Gluma joj je pomogla da stekne više samopouzdanja, ali i dalje nije bila sigurna u to da li je dovoljno dobra. Negativni komentari samo su potvrdili njene sumnje i još više je oterali u mračne misli.
U emisiji se osvrnula na to kako se osećala kada je pročitala naslov „Zašto svi mrze En Hatavej?“.
„Osećala sam se kao da me neko šutnuo u stomak, bila sam šokirana, ošamarena i osramoćena“, istakla je glumica iskreno.
„Pokušavala sam da se isključim iz toga, ali nisam mogla. I onda sam shvatila da je to zbog toga što nisam naučila dovoljno da volim sebe. Ako ti ne voliš sebe u trenutku kad neko drugi priča užasne stvari o tebi – uvek ćeš mu verovati“, nastavila je priču En.
U intervjuu koji je dala za „The Guardian“, objasnila je i svoje čudno ponašanje tokom dodele Oskara. Naime, priznala je da joj je bilo veoma neprijatno da preuzme nagradu za ulogu žene koja je pretrpela toliko bola, a činjenica da je haljina koju je nosila te večeri koštala više nego što će neki ljudi ikad videti – učinila je da se oseća još gore.
Zato je morala da glumi da se oseća divno, što su ljudi i primetili. Osim toga, i njena karijera je počela da ispašta u jednom trenutku.
„Bilo je reditelja koji su mi govorili: ‘Odlična si za ovu ulogu, ali ne znam kako će te publika prihvatiti zbog svih ovih stvari'“, priznala je ona i rekla da je usled toga shvatila da je vreme da napravi pauzu u karijeri.
Dve godine nakon osvajanja Oskara nije glumila, već se posvetila radu na sebi. Priznala je da je bila previše negativna i oslanjala se na to šta drugi ljudi misle o njoj, a onda je odlučila da to promeni i danas je potpuno drugačija osoba.
Kako je En Hatavej svima održala lekciju života?
„Imam toliko strpljenja i ljubavi za sve druge i, što je najbolje, imam ih i za sebe, što nikada pre nisam imala“, izjavila je glumica u emisiji.
Njen veliki povratak bio je u filmu Kristofera Nolana „Međuzvezdani“ i vratila se u punom sjaju. Kako je sama rekla, naučila je da se smeje iskreno i da ne mari za komentare drugih.
„Potrebni su nam ljudi koji znaju da odbiju mržnju od sebe i šire kulturu ljubavi, počevši od sebe“, rekla je ona u jednom govoru, između ostalog.
En Hatavej svakako ima razloga da bude ponosna na sebe, budući da se izborila sa brojnim usponima i padovima, naučila važnu životnu lekciju i da više ne dozvoljava da je tuđa mišljenja poremete. Možda i najjača poruka koju je poslala jeste ona da moramo da naučimo da volimo sebe i poštujemo druge, te da nas ne dodiruju komentari ljudi koji znaju da govore samo loše o drugima.
Renault Quatrelle ili kako je u javnosti poznatiji pod značkama 4 i R4 nikada nije osvojio nagrade za dizajn, a nije ni moderizovao francusku automobilsku industriju u istoj meri kao rival Citroen 2CV „Spaček“, ali je uradio mnogo više za svakog prosečnog vozača.
Sa karijerom koja je trajala čak 31 godinu i u tom periodu je prodato preko osam miliona primeraka u preko 100 država sveta, „četvorka“ je započela revoluciju u Evropi za takozvane „baby boomers“ iliti bumere, to jest za generaciju rođenu nakon Drugog svetskog rata, a koju su kasnije pratili i ostali proizvođači vozila, čime definitivno zaslužuje svoje mesto u istoriji.
Istorija ovog automobila kreće 1956. godine kada je Renault tražio način da zameni popularni, ali poprilično zastareli model 4CV. Ovaj automobil je bio u proizvodnji još od 1946. godine i postao je bio prvi francuski četvorotočkaš koji je prešao cifru od milion prodatih primeraka, ali kako je industrija posle rata napredovala velikom brzinom, do sredine pedesetih godina, 4CV je već izgledao zastarelo. Prvi čovek Renaulta pod imenom Pjer Drejfus je smatrao da je kompaniji potreban potpuno novi proizvod ukoliko želi da opstane na tržištu.
Do tada se dosta toga promenilo u samoj Francuskoj, a nekada razrušena Evropa se u velikoj meri oporavila i kupci su zahtevali bolje četvorotočkaše od onih ranijih.
Razvoj Renault 4
Drejfus je oko sebe okupio tim inženjera i dizajnera i rekao im da želi automobil koji će biti kao „plave farmerke“. To je značilo da je trebalo da bude dosta funkcionalan za mnoge poslove, ali opet dovoljno jeftin da ga većina kupaca može zameniti bez većih promena. Njegovi vlasnici je takođe trebalo da budu, pored već spomenutih mlađih kupaca, i porodični ljudi, farmeri i na kraju – žene.
Razvoj je tekao dosta brzo, iako se inženjeri i dizajneri nikako nisu mogli dogovoriti oko nekih detalja. Najveća nepoznanica je vladala na račun motora, a izbor je na kraju pao na motor od četiri cilindra sa vazdušnim hlađenjem uz pogon na prednje točkove. Renault je proizveo dosta prototipova, a oni su testirani čak dva miliona kilometara u najtežim uslovima – od tradicionalnih puteva u Evropi, do zaleđenog Sibira i na kraju prašumama Južne Amerike dok i najmanji problemi nisu otklonjeni.
Najmanja nepoznanica je vladala na račun dizajna, kome Renault nije davao veliku pažnju. Istraživanja su pokazala da su kupcima bitniji prostor i vožne karakteristike nego stil, pa je mnogo pažnje posvećeno ovim detaljima. Iako dosta mali automobil čak i za evropske strandarde (dužina 3,6 metara), R4 je bio dosta prostran sa prostorom za pet putnika, a poseban detalj su davala i velika vrata prtljažnika za lakši pristup. Kao što smo spomenuli, na dizajn nije posvećena velika pažnja, osim što je morao, po uzoru na plave farmerke, da bude popularan na duži period. Konačan dizajn je, u određenoj meri podsećao na Renault Dauphine, ali je „četvorka“ bila značajno praktičnija.
Na kraju je ostalo da se izabere i ime, a rane ideje su bile Domino i R4, pre nego što se tim odlučio za drugu opciju.
Renault 4 prvi put na Sajmu automobila u Parizu
Renault R4 je zvanično predstavljen 1961. godine na Salonu automobila u Parizu i od samog početka je privukao veliku pažnju prisutnih. Ispred njih se našao moderni heč sa petoro vrata, a kao što je planirano, Renault je nudio za svakoga po malo. Ponuda je startovala od osnovnog modela R4, sa motorom radne zapremine 603 kubika i 23 konjske snage, zatim nešto bolje opremljen R4 sa 747 kubika (27 „grla“) i na kraju „luksuzni“ R4L sa identičnim motorom, ali sa 32 „konja“. Samo jedan menjač je bio opcija i trostepeni manualni, a snagu je prenosio na prednje točkove.
U poređenju sa prethodnim modelima Renaulta, „četvorka“ je donela nekoliko inovacija, pre svega po pitanju dizajna i pogona na prednje točkove. Mediji su imali samo reči pohvale i nazvali ovaj automobil „Švajcarskim nožem“ zahvaljujući svojim mogućnostima da savlada sve terene i privuče kupce svih godina. Iako je njegova početna cena iznosila tek nešto više od pet hiljada evra u modernoj vrednosti, francuski gigant je želeo da reklamira automobil u što većoj meri da privuče i one kupce koji su imali budzet i za značajno skuplji automobil.
Naime, plan se zasnivao da 200 primeraka budu voženi u koloni kroz mnoge evropske gradove, a sve šta su zainteresovani i potencijalni kupci trebali da urade je da mahnu rukom i kolona bi stala i zainteresovana osoba bi dobila priliku da provoza ovaj automobil.
Ovaj marketinški potez se pokazao jako popularnim i već prvog meseca preko petnaest hiljada primeraka je pronašlo kupce. U ponudu je dodat i mali kombi pod imenom Fourgonette 1962. godine, a iste godine počinje i trkačka istorija ovog automobila. Međutim, i pored svih napora, R4 završava kao poslednji na reliju Monte Karlo.
Potražnja je nastavila da raste velikom brzinom, pa je pored Francuske i Španije proizvodnja poširena i u Republiku Irsku i SFRJ da bi se zadovoljila godišnja potražnja od 200 hiljada vozila. Kao što se očekivalo, većina kupaca su bili mladi, ali niska cena i visok prostor je označio da su i mnogi farmeri uživali u ovom automobilu.
Renault je smatrao da bi „četvorka“ mogla da postane i modna ikona, pa iz navedenog razloga predstavlja konfiguraciju La Parisienne 1963. godine. Namenjena isključivo ženskim vozačima, ova verzija je danas među najređim od svih specijalnih modela urađenih u dugogodišnjoj istoriji. Renault je jedna od prvih automobilskih kompanija koje su koristile žene za reklamiranje svojih proizvoda, a da bi bilo pokazano koliko je „četvorka“ jednostavna za sve uslove vožnje, četiri ženska vozača su prevezli distancu od najjužnijeg dela Južne Amerike do američke savezne države Aljaske – etapu dugačku preko deset hiljada kilometara. To je značilo ne samo da se R4 može voziti po svim terenima već i da je mehanika bila toliko jednostavna da je i obična domaćica mogla popraviti većinu problema.
Renault prodaje milioniti primerak 1967. godine, a iste godine četvorka dobija i svoje prve dizajnerske promene u vidu nešto izmenjene maske. Francuski proizvođač je u istom periodu krenuo da radi na nasledniku, očekujući da će dizajn uskoro početi da pokazuje godine i da će kupci zahtevati modernije proizvode. Ukoro je stigao i model Renault 6, koji je delio platformu i većinu mehanike sa četvorkom, ali je pružao moćnije motore, bolju završnu izradu i više standardne i opcione opreme.
Renault 4: Lider u prodaji u Južnoj Americi
Međutim, nasuprot očekivanjima, „četvorka“ je nastavila odlično da se prodaje. Proizvodnja je kasnije prebačena i u Kolumbiju, Meksiko i Čile za potrebe Južne Amerike, gde je ovaj automobil bio jedan od lidera po prodaji. Renault je lansirao i model 5 početkom sedamdesetih godina, kao još jednog mogućeg naslednika „četvorke“, ali to u nikakvoj meri nije oštetilo prodaju, koja je i dalje prelazila 200 hiljada primeraka na godinjem nivou.
Godine 1977. je prodat petomilioni primerak, a godinu dana kasnije na tržište stiže i prvi serijski sportski model sa oznakom GTL. Sa pozajmljenim 1,1-litarskim benzincem iz Renaulta 6, GTL je povećao snagu na 33 „grla“, a takođe je dobio i modifikovano ogibljenje i veće kočnice. GTL ipak nije pružao dizajnerske promene u poređenju sa ostatkom ponude da bi troškovi proizvodnje ostali niski.
Renault počinje rad na dva nova modela (Project Z i Project X49), koji je, posle 1984. godine, trebalo da zamene „četvorku“, ali nova ekonomska kriza na evropskom tržištu ponovo privlači kupce koji žele jednostavan i proveren automobil. Ipak, posle 1986. godine, Renault konačno stopira proizvodnju na evropskom tržištu posle čak 25 godina bez većih promena dok je kraj u Južnoj Americi stigao šest godina kasnije. Naslednik je nekoliko puta otkazivan zbog teške finansijske krize francuskog proizvođača, ali je konačno debitovao 1992. godine u vidu modela Twingo.
Nagađa se da bi „četvorka“ i dalje mogla biti popularna u Evropi, ali novi standardi o bezbednosnim merama i izduvnim gasoima najavljuju zasluženu penziju posle čak 31 godine proizvodnje i oko osam miliona prodatih primeraka. Iako je njegova proizvodnja stala, popularnost je i dalje na visokom nivou. Renault R4 se može videti u mnogim filmovima, relijima i na skupovima klasičnih automobila, a sve je počelo sa planom da se moderizuje razrušena Evropa…
Materijal preuzet sa interneta smatra se javno dostupnim osim ako nije drugačije navedeno. U slučaju da postoji problem ili greška u vezi sa autorskim pravima na određenom materijalu, kršenje autorskih prava je učinjeno nenamerno.
Nakon predstavljanja dokaza o autorskim pravima, sporni materijal će odmah biti uklonjen sa sajta.
Disclaimer I
Sve informacije na ovoj veb stranici objavljuju se u dobroj nameri i samo u opšte informativne svrhe. Veb stranica sombor.info ne daje nikakve garancije o potpunosti, pouzdanosti ili tačnosti objavljenih informacija. Svaka radnja koju preduzmete u vezi sa informacijama koje pronađete na ovoj veb stranici je na vaš sopstveni rizik i vlasnik sajta neće biti odgovoran za bilo kakve nastale gubitke i/ili štetu.
